"Štrebanje s razumijevanjem" ili jedno sećanje na zagrevanje stolice

…i njegova savremena primena

Piše: Vesna Smiljanić Rangelov

Starenje, pored ostalih, ima i tu lepu osobinu da ulepšava prošlost. Kao što se u odraslom dobu s nostalgijom sećamo događaja iz detinjstva u kojima tada nismo uživali, a zbog čega bi po današnjim merilima našim roditeljima bilo spočitavano da će nam ostati traume za ceo život. Recimo, kad mama otvori orman i u jednom potezu sve stvari sruči na pod pa sad ti slaži, kad te vrate u školu do koje ima da se perja jer ti čitanka ostala u klupi, kad celog leta pomažeš u poljskim radovima, kad nedeljom ujutru skupljaš papiriće po dvorištu ili kad ostaneš bez večere jer je bilo rečeno da se vratiš pre mraka. Ili kad treba da kako znaš i umeš naučiš hemiju i popraviš ocenu. Nostalgija za prošlim obično nosi nerazumevanje „ovoga danas“. Dešava se pak i da se ubitačno trudiš, ali što više ulaziš u dubinu sve si više u dubiozi jer nešto ne prestaje da škripi.

Učenje pod obavezno podrazumeva zabavu, svi su podjednako za sve talentovani i ne može samo jedan biti najbolji, muka ne sme da se rimuje s naukom, stolica se zagreva eventualno na dugme… Mladom pokolenju ne gine doživotno sticanje veština, usavršavanje kompetencija i treniranje sposobnosti, znanje je izjednačeno s informacijom, koju i ne treba pamtiti jer je uvek (?) dostupna, čitanje je brzo i dijagonalno, udubljivanje je gubljenje vremena i živaca… Marketinški slogani od značenja ispražnjeni. Eto, kao da oduvek nije bilo nastavnika koji „kreativno i na drugačiji način“ objašnjavaju gradivo. Ta dovoljno je setiti se profesora geografije i njegovog metoda „očigledne nastave“ iz Nušićeve Autobiografije. Književne reminiscencije vode među realne junake naših dana i ne tako davno vreme…

„Koleginice, ja ništa gore još od Drugog svetskog rata nisam čuo“

U ono vreme kada studirasmo mi koji nehajno dan-danas upotrebljavamo aorist, a zla vremena to biše, pa i behu (jer neki se i imperfektom razmetahu) – puna jeda i nade, digao se go brucoš da svrgne tadanjeg Straha i Trepeta, što je mnoge sudbine već na prvoj godini studija bio usaravio (pluskvamperfekat – jer smo tako u mogućnosti). Ničija nije gorela do zore, a prilika beše zgodna – danima se štrajkuje da se svrgne dekan, da se smanji uslov, u okviru šire ideje da se prizna izborna krađa i krivci da se kazne. Izuzev onih koji su mudro iskoristili da otputuju kući na duže, svako je danonoćni boravak na fakultetu koristio spram svojih želja i mogućnosti: ko da igra jamb, ko da zauzme poziciju u pokretu, ko da iščitava ispitnu literaturu, ko da upozna Kovačevića, Ramba i Pavića, kad već mogućnosti za muvanje na „ženskom“ fakultetu nisu bile obimne… Sad ili nikad – mislio je deo brucoša, vesnici ideje da svako ima pravo da ne zna i da nije dužan snositi posledice ako je neznanje lepo upakovano, a rata plaćena.

Ne znam šta je s tim čovekom. Kažu, i nije neistina, mnogo je suza zbog njega proliveno, poverenja izgubljeno, sudbina zapečaćeno. Nije svako za (svaki) fakultet, i za sve je korisnije ako to shvati što pre, već na prvoj godini da se pretrebi kukolj od žita – smatrao je Strah i Trepet da sudbine ne zapečaćuje nego preusmerava na opštu polzu. Tome u prilog podatak da su neki, što na ovome mestu kuburahu, kasnije, na drugim fakultetima, stekli titule i pozavidne biografije. I još je smatrao da je ispit svečanost i da se na ispit obavezno mora doći začešljan, naspavan, uredno odeven. Voleo je hijerarhiju – ako krede nema, treba tražiti direkt od dekana.

Studente nije vređao. Jer ko bi još bio na kraj srca pa da se naljuti kada mu, kao potpisnici ovih redova, nakon redovne provere čitanja, otegne: „Koleginice, ja ništa gore još od Drugog svetskog rata nisam čuo.“ Onima koji su pre videli da na gornjem levom ćošku brade drhturi davno sapet i zavezan osmejak, nego munje zla kako sevaju kroz podebele poprispuštene naočare, taj i takav bio je on smehotresan i – drag. Ali ovo nije priča o njemu…

Vratimo se brucoškom kriznom štabu koji većaše u biblioteci. Časni skup prekinut je ulaskom koleginice vazda voljne da se obavi šta se ima. Da se ne zamajavamo i ne traćimo vreme. Kada joj je kao objašnjenje gungule i domunđavanja povereno da više tako neće moći i da je kucnuo čas da se tom ludaku vide leđa, čuli su oni, znaju, iako nisu još polagali ni kolokvijum, da je čovek sumasišavši – to je nju navodno zaprepastilo. Navodno, jer takva ležerna kakva beše i kakve su, prema predanju, samo mogle biti drevne Sarajlije, teško je poverovati da je, uprkos najvišem proseku koji je podrazumevao opsežno znanje, zaprepašćenost u mirnodopskim uslovima ona bila iskustveno spoznala. Tek, tako ležerno zaprepašćena rekne ona vođi:

„Ma bolan nije ti to ništa! To ti je ba prosto ko pasulj. Samo sjedneš, zatvoriš se, jedno otprilike osam mjeseci ne izlaziš iz kuće, glave ne dižeš, ni sunca ni mjeseca, štrebaš s razumijevanjem – i položićeš sigurno. Nikkkih problema ti tu nema, jarane!“

Ode ona, oni ostanuše. Zaprepašćenje koje je u njih izazvala ova jednostavna metoda dekonstrukcije može se tek naslućivati, a zamišljenom prizoru se i dva’estak godina kasnije u jeku političke korektnosti ispotiha smeškati između svoja četiri zida.

Osim što su njezini citati (poput jednog o kulturi, o čemu na ovom mestu ipak neće biti reči) – od neizrecive važnosti kao uspomena na mladalačke grehe i podvige, ovaj, pokazalo se, ima upotrebnu pedagošku vrednost.

„Ali mi ne znamo da učimo. Tek treba da naučimo kako se uči!“

Van sumnje je da manja deca lakše usvajaju strani jezik ako ne uče kruta pravila nego su izložena tom jeziku u meri da im naprosto ulazi u uši. Ali ta mera, potvrđuje to školski program zemlje čijeg su nam uređenog sistema puna usta, jeste tri puta sedmično, od čega dva dvočasa i jedan čas. Za naknadnim, privatnim učenjem nema potrebe, dovoljno je da se radi domaći. Ukupno pet časova nedeljno. Taman tri više, koja, zaključak je, u našem slučaju treba dokupiti. Ko iz ovog ili onog razloga nije u stanju da kupi, nek ne misli da mu je dete duduk za jezike. Čast izuzecima, no dva časa nedeljno ovakve nastave na tridesetoro dece ne može imati željenog efekta, ako se ne želi džast fani.

Neprevaspitanom pripadniku generacije koja je znanje ulivala odozdo, kroz zagrejanu stolicu, u jedan mah iz dupeta dođe u glavu: Nisu sva deca muzikalni tipovi. Ili da plaćamo ili da probamo od opšteg ka pojedinačnom! Prvo se upoznati s pravilom, onda razumeti šta je tu šta i koje mu je značenje, potom na primerima utvrditi kako se primenjuje i na kraju okrenuti krug na drugu stranu. Posle ćemo da frfljamo, bekeljimo se i teatralizujemo celu stvar, ali se sve vreme vrtimo oko onoga što nam je poznato i tom stazom se krećući saznajemo nepoznato. Ispostavilo se da radi – uočene rupe koje ostanu li niko više na zatrpa, bez obzira na doživotno sticanje veština, edukacije i učenje kroz zabavu – popunjene su na zadovoljstvo svih strana.

U petom razredu koji bije glas da je reformisan, gradivo je očekivano opsežnije nego ranije. Pomoći ćemo, bar u početku, u čemu se i koliko može. Ponešto deluje da čak i nije teško. Eto, to ti je to, razumeo si, sad samo sedni i uči. „Ali mi ne znamo da učimo. Tek treba da naučimo kako se uči!“ Filozofiju još nemaju, no izgovara on to u rangu „Znam da ništa ne znam“. Ne istražujem sa kog li je pokretnog bilborda ovu moguću dijagnozu našeg školstva, koju je vrsno pretvorio u alibi, pokupio. Svrsishodnija je ona Sokratova: „Ma bolan nije ti to ništa!…“ Nastavak motivacionog govora već zna, i obično traži još dva-tri puta od početka do kraja, da se slatko ismeje. Bilo kako bilo, čim mu se obratim sa „jarane“, jasno mu je da je sve to zapravo „prosto ko pasulj“ i da samo treba sesti… I sve ređe se, tokom provera koje su i same sve ređe, čuje: „Ja još od Drugog svetskog…“

A na kraju dolazi ono specifično zadovoljstvo koje čoveka bogato nagradi nakon plodotvorno uloženog truda, a na šta je gotovo zaboravljeno usled imperativa sveprisutne zabave. Reči nakon prvog temeljnijeg zagrevanja stolice izgovorene za večerom: „Danas mi je bio dan tako dobar, a ništa se posebno nije desilo!“ aktivirale su signal „potcenjujemo decu, suviše zabave može preći u dosadu“.

Ako preteramo, a neko se doseti te otvori ultramodernu školicu štrebanja s razumijevanjem, neka se bar zna kome pripada autorsko pravo.

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: