Neverovatno je koliko se stvarnost promenila jer, ako pogledamo šta smo mi to sve preživeli, a današnjoj deci ne dozvoljavamo ni pod razno, zaista se moramo zapitati jesmo li mi danas toliko ludi od panike ili je stvarno došlo to neko ludo vreme kada su stvari poput ovih postale nedopustive. I upitno je zapravo jesu li se stvari drastično pomerile, promenile ili smo danas samo nešto pametniji od naših roditelja? I da li je zaista potrebno toliko dizati paniku oko nečega s čim mi i naši roditelji nismo ni blizu toliko bili (pre)opterećeni?
Kakav kuler je postao potencijalni ubica
O, da. Danas kada listamo stare foto-albume razvuče nam se osmeh na sliku nas u peglici koju tata vozi, a mi bezbrižno virimo nezavezani na suvozačkom mestu. I takva nam je uspomena silno draga, možemo u sećanje da prizovemo i dah vetra u našoj kosi, ali svom detetu tako nešto nikada nećemo priuštiti. Jesu automobili danas brži i ima ih tri puta (minimum) više nego pre, ali zato imaju i ABS i servo. I zapravo nijedan kulerski tata nikada nije svoje dete (nas) provozao autoputom na prednjem sedištu, već uz ulicu-niz ulicu, pa ako zaista odmerimo sve „zaove i prototivove” – ne vidimo da li je danas zaista potrebno dizati toliko panike oko toga? Posebno kada se setimo u kakvim smo se sve pozama vozili nazad – ležećki što danas ne bi ni mogli da izvedemo jer bi nam smetala auto-sedištra.
Kutiju cigareta i bombone!
Naravno da nije dobro ni pomisliti da bi detetu danas uvalili cigaretu u usta, ali kada se samo setimo kako se nekad pušilo! Dimilo se svuda, čak i u bolnicama, a dimili su svi – od trudnica do doktora. Jedini koji nisu pušili bili su oni koji pokušavaju da prestanu.
Deca su u školama, baš kao i danas, učila o opasnostima pasivnog pušenja, ali niko za to nije mario jer nije ni bilo mesta na koje se možete sakriti od dima. Čak smo bili i vrlo aktivni saučesnici tog čina jer čim smo naučili da brojimo postali smo oni koji su te cigarete i kupovali.
I niko se nije žalio jer smo od kusura redovno uzeli malo za strip, lizalicu i tvrde bombone. A opet, imali smo mnogo manje karijesa nego današnja mala bagra.
Igrališta su za slabiće
Kome je zanimljivo da se igra na igralištima, i uz to na spravama koje su toliko sigurne da su predosadne, kad je bolje preskakati garaže i naopačke visiti sa komšijine trešnje? Kad je bilo mnogo zabavnije više vremena potrošiti u traganju za najopasnijom lokacijom za igru pa makar ona bila kilometrima udaljena od sigurnog gnezda. Zamislite samo da današnji roditelji moraju da se bore s takvom odmazdom maloletnih članova koje ne bi našli ni nakon 13 umreženih poziva paničnih majki iz svih delova naselja. I što je jako zabavno, nijedna takva odmazda, a bile su svakodnevne, nije završavala s većim brojem povreda od današnje dece koja često padaju kao kruške jer im nikada nije bilo dopušteno da nauče propisno da padnu.
