Gostujući u emisiji „Reč pastira“ na radiju „Slovo ljubve“, sveštenik Vladimir Levićanin govorio je o tome – zašto ljudi lažu, koje su pobude, kako ih navesti da to ne rade i kako da se postupi kada deca lažu?
Na pitanje, šta sa decom koja svesno lažu, Levićanin odgovara: „Ljudi koje srećemo na ulici, ljudi koji čine naše društvo i institucije – to su roditelji dece. Šta je najvažnije za vaspitanje dece? Da to dete ima porodicu, da ima kuću, da ima zajednicu iz koje je poniklo. Da ta zajednica ima neka svoja pravila koja su istina. Nije problem, lagao sam i ja kad sam bio dete i lažu deca na razne neke načine, ali je poenta priče u tome da postoji atmosfera koja tu laž prepozna i tu laž nazove lažju. I onda dođemo do namere – dobro, zašto to radiš? Šta si hteo, jesi li hteo da lažeš sebe, ili nas, da si nešto što nisi, da bi nastavio da budeš ono što nisi? Ili hoćeš da budeš ono što jesi. Ili nam reci da si jednostavno takav kakvo je delo koje si uradio, a kažeš da nisi. Imamo ovde nekoliko otvorenih opcija – šta ćeš ti da prihvatiš, koju od tih opcija? Hoćeš da kažeš da si huligan ili lenjivac, ili ćeš da kažeš da si pogrešio pa da nećeš da priznaš grešku, ili da ti baš tako hočeš da živiš?“
„Deca imaju veliki dar učenja i deca jako brzo shvate upućenu poruku, samo kad se ta poruka uputi na pravi način. I kad postoji volja da zajednica prevaziđe taj problem koji je nastao. Mislim da je to jedna jako važna vaspitna varijanta – da kada razgovarate sa detetom koje je u problemu, otpočetka tog razgovora mora da postoji ton koji obećava rešenje. Obećavam da ću te prihvatiti posle ovoga, ali hajde da vidimo šta si uradio i kako je do toga došlo? Pa ćemo mi to da prebolimo zajedno, ići ćemo mi dalje, sve je u redu, neću sad da te bijem, raspinjem, isterujem itd. Ali, neću da ti kažem da je to ljudski, da to tako treba i da je to deo života, nego ću da ti kažem da se to ne radi, jer to nosi svoje posledice. I još ću da ti kažem – zamisli sebe u toj situaciji, da je to tebi neko uradio?“
Šta sa roditeljima koji žele da veruju u laž svoga deteta? Levićanin kaže: „Iz iskustva mog odrastanja i iskustva roditeljstva do sada, apsolutno znam da su uvek u pitanju neki uplašeni ljudi, od života, od svog statusa, od svoje stvarnosti. Ljudi koji nisu spremni da se suoče sa životom i istinom, pa onda, lažući sebe, veruju da niko drugi neće primetiti problem, nego da će ponovo imati snage da svet prilagode sebi, umesto da žive realno. Roditelji veruju u najrazličitije laži, pa dolaze u školu ili u park sa željom da pravdaju svoje dete napadajući sve druge. Nije to neprirodno, čovek želi da zaštiti svoje dete, ali pre nego što ga zaštiti, mora da vidi šta je zapravo po sredi, mora da vidi – da li treba da zaštiti drugu decu od svog deteta? U pitanju je pogrešna percepcija, pogrešan sistem vrednosti, drugačiji pogled nas svet i nemogućnost da se živi realno. Frustracija od poražene opcije u životu – Neću to da prenesem na svoje dete, neka ono bira svoj put, iako ja moj put u životu nisam našao uopšte. Ali ja sam pristao da sam izgubljen, ponižen, poražen, ali neću to da mu priznam, neću to tako da nazovem, nego ću da pustim da ono to ne oseti, varaću ga da nije tako.“
Dotičući se i pitanja da li u nekim prilikama treba lagati detetu i kako se izboriti sa teškim dečjim pitanjima, Vladimir Levićanin savetuje: „Nije svaka istina ovozemaljska za dete u svakom uzrastu. To je jasno i konkretno i o tome je bezrazložno posebno pričati. Ali to što ja njemu ne kažem šta sve u svetu postoji i na koji način funkcioniše, uopšte ne znači da ja lažem, nego samo znači da mu ne dajem jaku hranu dok je beba. Doći će period, momenat zrelosti kada će ono to da shvati, ili kada će da pita, ili kada će od nekog da čuje pa će da pita roditelje. I sad, postoji tu neki momenat u kome ne može da se pobegne od odgovora i od odgovora ne treba bežati. Ali s druge strane, istina apsolutno mora da bude proživljena. Kakav god podatak da dajete detetu, kakvu god informaciju – o toj informaciji morate imati stav.“
Komentarišući bajku „Carevo novo odelo“ kao primer dečije iskrenosti i otpornosti na laž, on ističe paradoks izvrnute stvarnosti, u kojoj dete, koje treba da bude maštovito, i da svet vidi ukrašen, ulepšan i da se igra, zapravo naziva stvari pravim imenom, a odrasli, zaslepljeni svojom idejom i svojom potrebom da učestvuju u prevari, ubeđuju sami sebe i ubeđuju jedni druge da je sve fantastično.
Priredila: Jovana Papan
