Svet je zavideo njenom uzbudljivom detinjstvu ali nju niko nije pitao kako se oseća

Ako se često osećate nedovoljno dobrim roditeljem gledajući po društvenim mrežama kako neke porodice žive uzbudljive živote pune avantura, ovaj tekst će vas podsetiti da ono što vidite i ono što se stvarno dešava nikako ne mora biti isto. Detinjstvo puno raznovrsnih iskustava i mimo ustaljenih šablona možda će roditeljima doneti publicitet, mnogo lajkova i pohvalnih komentara, ali da li će njihovu decu učiniti srećnim?

Suzan Hejvud rasla je „privilegovana“. Putovala je po svetu na predivnom brodu, obilazeći sa svojom porodicom egzotične destinacije. Ili je bar tako izgledalo spolja. Iz njene vizure, Suzan je bila „zarobljena“ na brodu čitavu deceniju, bez prijatelja i mogućnosti da se školuje.

Suzanini roditelji odlučili su da svoj „normalni“ život zamene oplovljavanjem sveta kada je ona imala 6 godina. Obećali su joj da će se vratiti za tri godine. To je značilo da će, iako napušta svoju najbolju drugaricu, svog psa ljubimca i svoje omiljene igračke, za tri godine dobiti nazad život kakav je poznavala. Međutim, sa broda je uspela da se „izbavi“ tek sa 17 godina, i to uz mnogo peripetija i truda da se izbori za slobodu da živi kako ona želi.

„Većinu vremena na brodu nisam mogla da se školujem, ostajali smo bez sveže hrane i vode, bila sam izložena opasnostima okeana i bila bez pristupa lekarskoj nezi.“ U jednom incidentu kada je talas preklopio brod, Suzan je zadobila frakturu lobanje i slomljen nos i morala je da istrpi više operacija bez anestezije na usamljenom ostrvcetu u sred okeana. Kao tinejdžerka, nije imala nikakvu privatnost – delila je sobu sa radnicima na brodu i jedan toalet je opsluživao celu posadu.

Kako je vreme prolazilo, Suzan je shvatila da njeni roditelji nemaju nikakvu nameru da se vrate na kopno. Osećala se zatočenom – niti je imala pasoš niti novac. Nije imala nikoga kome bi mogla da se obrati za pomoć. Svoju rodbinu nije videla od ranog detinjstva. Shvatila je da joj je jedina šansa da se izvuče – sa se obrazuje.

Posle godina ubeđivanja, sa 13 godina roditelji su joj dozvolili da se upiše u dopisnu australijsku školu. Međutim, i tu je naišla na prepreke – da bi izdržavali svoj način života, roditelji su brod pretvodili u hotel na vodi, pa su Suzan uposlili kao radnu snagu. Povremeno bi uspela da pronađe neki kutak u kome bi mogla nesmetano da priprema svoje lekcije, koje bi zatim slala školi kad bi se usidrili u neku luku.

Kada je Suzan imala 16, roditelji su odlučili da njenog brata upišu u školu na Novom Zelandu, pošto su smatrali da je muškarcu obrazovanje ipak potrebno kako bi jednog dana izdržavao porodicu. Suzan su ostavili da živi sa njim i brine o njemu. Devet meseci živeli su u maloj kolibi u nepoznatoj zemlji u kojoj je poznavala samo jednu odraslu osobu koja je živela na udaljenosti od nekoliko sati.

Nastavila je da šalje svoje lekcije školi, i počela da piše univerzitetima u nadi da će je neki primiti. Konačno je dobila potvrdan odgovor od Oksforda, i uz pomoć novca koji je zaradila branjem kivija i male novčane podrške oca, zaputila se za Englesku.

Posle godinu dana mučnog procesa ponovnog prilagođavanja na civilizaciju, u nemaštini i bez prijatelja, Suzan je krenulo na bolje. Pronašla je prijatelje, postala izuzetan student, i nakon završetka osnovnih studija upisala je doktorat na Kembridžu.

Suzan trenutno radi za vladu Ujedinjenog kraljevstva, udata je i ima decu. „Kada sam postala roditelj troje dece, bila sam odlučna da ih tretiram veoma drugačije nego što su tretirali mene. Pokazujem im da je moja ljubav bezuslovna, i da ću uvek biti tu za njih.“

Kada su se njeni roditelji konačno vratili u Englesku, kako Suzan kaže, njeni pokušaji da razgovara sa njima o svom detinjstvu naišli su na zid, i oni se drže priče da je „sve na kraju ispalo odlično“. „Kada sam dobila svoju decu, konačno sam sagledala svoje detinjstvo iz perspektive jedne majke, i shvatila sam da više nemam obavezu da podržavam verziju svojih roditelja. Detinjstvo mi je definitivno bilo neobično, ali nikako nije bilo čarobno,“ zaključuje Suzan u autorskom tekstu za Hafington Post.

Izvor: Detinjarije.com