Nakon decenija provedenih u kolektivnom nastojanju da svedu opasnosti po decu na minimum, pedagozi u Britaniji sada pokušavaju da ih obezbede deci, piše Njujork Tajms.
Osnovna škola Ričmond Avenija jedan je od tipičnih primera. Nedavno, uprava škole izbacila je plastične kućice za igru i zamenila ih hrpama dasaka, gajbica i cigala. Školsko dvorište dobilo je i blatnjavu baru, ljuljašku od automobilske gume, panjeve i radne stolove sa čekićima i testerama.
„Razmišljali smo kako da unesemo element rizika u svakodnevno okruženje,“ kaže Lia Moris, koja u školi vodi predškolski program. „Imali smo bazen sa peskom i pomislili – šta bi moglo da ga učini izazovnijim? Sada imamo vatre, koristimo noževe, testere, različite alate,“ naravno pod nadzorom odraslih. Učionice su pune makaza i sekača za selotejp, i deca se uglavnom poseku jednom i više ne.
Pred ulazom na igralište Princeze Dajane u Londonu stoji tabla koja obaveštava posetioce da su opasnosti „namerno uključene, kako bi dete moglo da razvije uvažavanje prema rizicima u kontrolisanom okuženju za igru, umesto da slične rizike preduzima u nekontrolisanom spoljnom svetu.“
Koncenzus da je deci potrebno više rizika postoji i među liberalima i među konzervativcima – jedni u opasnostima i izazovima vide korak ka prirodnijem detinjstvu, a drugi otpor preteranoj kontroli i prezaštićivanju. Podrška dolazi i iz vladinih insitutucija, kao što je Ofsted – agencija koja nadzire britansko školstvo. Njihova glavna inspektorka Amanda Spilman bori se protiv preteranog ušuškavanja dece i svoje inspektore obučava da sagledavaju i negativne i pozitivne strane rizika.
„Inspektore će plašiti svaki rizik ukoliko ih ne obučimo da vode računa o ravnoteži između dobrobiti i opasnosti i kažu – u redu je da deca mogu da padnu ili nalete na nešto. To nije isto kao i puštanje dvogodišnjaka da hoda po litici.“
Opasna igrališta u ekspanziji
Australija, Kanada i Švedska takođe rade na uvođenju rizika u dečiju igru, za razliku od dosadašnje filozofije nulte tolerancije. Decenije prezaštićivanja su konačno na izmaku, smatraju stručnjaci. Sve je počelo kasnih 70-ih, kada su upozorenja o opasnostima od povređivanja i od predatora počela da menjaju način na koji razmišljaju stručnjaci i roditelji. U Britaniji, udeo đaka koji sami idu u školu spao je za dve decenije sa 85% na 25%.
Igrališta su se takođe promenila – ljuljaške bez graničnika i metalne vrteške su nestale a zamenila ih je gumena podloga koja ublažava udarce, povećavajući troškove pravljenja igrališta. Pojavilo se tržište za laboratorijski testirane stene od fiberglasa. Posledica je postepena sterilizacija igre, kaže Megan Talarovski, američki pejzažni arhitekta. „Gumena podloga i mobilijar okružen ogradom su poput malog zatvora za igru. Odrasli istovremeno sede i gledaju u telefone, čekajući da deca završe.“
Talarovska je bila zapanjena koliko su britanska igrališta izazovnija od američkih. Koristeći alatke za praćenje i analizu, pratila je ponašanje 18.000 posetilaca londonskih igrališta i uporedila podatke sa onima iz američkih parkova. Ono što je utrvrdila jeste da je tip mobilijara imao veliki uticaj – britanska igrališta imala su 55% više posetilaca a deca su bila aktivnija za 16-18%. Najviše vremena su se zadržavala na pesku, travi, visokim ljuljaškama i penjalicama, koje se u americi izbegavaju zbog opasnosti od pada.
„Sve je u istraživanju kontrolisanih rizika koje smo pažljivo osmislili,“ kaže Kris Moren, menadžer parka Kraljica Elizabeta. „Imamo grmove štipavca, koji su prilično bodljikavi. Deca će ih dodirnuti i shvatiti da bodu.“
Ovaj park ima 6 metara visoke tornjeve i kućice na drveću od ručno isprepletanih vrbovih grana, što znači da nema fabrike koja bi snosila pravnu odgovornost prilikom povrede. Na igralištu raste visoka trava što čini nadzor dece otežanim. Postoje površine pod peskom, koje mogu da sadrže životinjski izmet ili oštre predmete, kao i gomile dasaka koje takođe nisu predmet odgovornosti proizvođača.
Do sada je u parku bilo samo nekoliko manjih povreda, kaže Moren.
U Britaniji je pokret za opasniju igru stigao i do najglasnijih zastupnika bezbednosti. Jedan od „udžbenika“ pokreta je knjiga Tima Gila „Bez straha: Odrastanje u društvu koje izbegava rizike“. Autor uzoroke prezaštićivanja vidi u inerciji birokratije i merama štednje. Iako su tragedije na igralištima izuzetno reteke i statistički zanemarljive, nakon svake od njih usledi talas zatvaranja igrališta zbog podizanja lestvice kada je bezbednost u pitanju. „Kao društvu, teško nam je da kažemo da prihvatamo rizik od smrti koji je 1 prema 60 miliona,“ kaže Dejvid Jirli, iz Kraljevskog društva za sprečavanje nezgoda.
Ako pitate nastavnike u školi Ričmond Avenija sa početka teksta, oni će vam reći da izlaganjem dece rizicima razvijate njihovu sposobnost preživljavanja.
„Morate izaći napolje i pronaći svoje mesto u svetu,“ kaže Debi Hjudžiz, direktorka škole. „Ako toj deci ne omogućite da razvijaju svoje kreativne veštine kroz suočavanje sa rizicima, još više rizikujete. Ako ne nauče da se suočavaju sa opasnostima kao četvorogodišnjaci, neće to umeti ni kad odrastu.“
Autor: Elen Berimarč
Priredila: Jovana Papan
Izvor: Detinjarije.com
Molim vas, ne pomažite mojoj deci
Ne sedim ovde, čitavih pet metara od svoje dece, zato što sam suviše lenja da ustanem. Sedim ovde zato što ih nisam dovela u park da bi naučile kako da manipulišu drugima i nateraju ih da rade njihov posao. Dovela sam ih ovde kako bi naučile da stvari rade same.
Opasna igra: Zašto je deca vole i zašto im je potrebna
Da bismo zaštitili našu decu, moramo im dozvoliti da se igraju na načine koji se danas smatraju “opasnim.”
