Intervju, dr Svetomir Bojanin: Dete mora da nas upija kroz život

За Детињарије, професор Бојанин говори о неким вечитим родитељским темама – о томе шта је суштина васпитања, како бити добар узор своме детету и како постићи да оно учи и ради са радошћу и интересовањем:

Проф. др. Светомир Бојанин је чувени дечји психијатар и један од утемељивача неуропсихологије развојног периода. Аутор је књига “Гордијев чвор младости”, “Под дрветом сазнања добра и зла”, “Школа као болест” и “Тајна школе”. Од оснивања је сарадник Православног пастирско-саветодавног центра у Београду.

Шта је васпитање? Постоји толико “модела” васпитања који нам се нуде, да смо као родитељи често збуњени и забринути да нисмо одабрали прави начин?

Нема научног васпитања и нема никакве науке о васпитању, то су обмане. Васпитање је наш нормалан, емоционални и спонтани однос са нашом децом. Велики немачки филозоф Гадамер, који је умро пре неколико месеци, кад су га питали како да најбоље васпитамо децу, рекао је да је најбоље да васпитавате себе, па ћете знати како да васпитавате и дете. А кад су га питали – како да подижу децу да буду образована, онда је рекао – образујте себе и ваша деца ће бити образована! То је велика истина и мени врло смета када се дају рецепти за васпитавање. Васпитни процес је у ствари наш живот. Кад нешто шкрипи, кад се не осећамо добро, онда се наравно, можемо саветовати и са стручњацима.

Шта значи посветити се детету? Која је права мера те посвећености – како да знамо да нисмо претерали, и “полегли” по детету, а да га нисмо ни превише занемарили?

Ми кажемо да волимо нашу децу, али то се не показује на начин што ћемо им наметати неке наше рецепте и концепте у васпитању. Кад волимо децу онда се играмо са њима кад су мали. Кад имају 3-4 године, тражимо да нам помогну у кући, да нам додају крпу, да нешто ураде, донесу, однесу. То је једно играње за дете, а за нас је посао. Дете мора да нас упија кроз живот. Нико још није васпитавао своју децу упутствима. Ниједан родитељ није рекао својој деци да краду, да се бију по утакмицама, а деца то све раде. Према томе, реч је о једном другом квару у васпитном процесу. Ако се тата и мама свађају, а онда кажу детету да буде учтиво и да се не свађа и да буде пристојно, то је бесмислено! Проблем је у томе што се деца васпитавају гледањем. Ту негде, до 10-11 године, речи су врло мало присутне у васпитном процесу. Дете гледа шта ми радимо. Гледа како се нешто сагнемо да дохватимо, како седнемо, како се осмехујемо, како кажемо “добар дан” кад дођемо кући или не кажемо. Гледајте како вас имитирају. Видећете многе ствари које вам неће бити пријатне.

Ако се тата и мама свађају, а онда кажу детету да буде учтиво и да се не свађа и да буде пристојно, то је бесмислено!

Ако нам је дете драго и ако га волимо, онда се волимо и с њим играти. Оно нам помаже, то је за њега игра, и то је васпитни процес. Како су дечаци и девојчице старији, тако су и озбиљнија њихова учествовања у прању пода, у великом спремању, у спремању ручка, у животу. Кад имате неког ко стално седи за столом и стално учи или нешто ради, и само помилује децу кад прођу поред њега, неће бити да тај баш васпитава своју децу како би желео.. Кад смо стално ван куће, на послу, на службеном путу, ван видног поља детета, онда га не васпитавамо.

1 2 3 Sledeća strana