Да ли данас родитељи децу превише штите, забринути због разних опасности о којима се стално говори, и како то утиче на младе?
Имао сам познаника, купио је својој ћерки од 12 година бицикл. Ја сам забринуто запитао, није ли опасно да вози по Београду, ипак је прометно? Он ми је одговорио „Е мој докторе, најопасније је живети.“ Имам утисак да сам од тога нешто научио. Сигурно да треба, кад је дете мало, бранити да дира струју. Нема ту објашњавања – не смеш, и тачка! Како дете постаје паметније и зрелије, тако му више пушташ, више се ослањаш њега, на његову самозаштиту и самоувид. И та забрана онога што дете хоће, а не разуме – нема шта да се објашњава. Брига око деце мора бити активна и ми родитељи морамо да сазревамо са нашим дететом. А ризик преузимамо колико можемо. Ризик да се пређе улица је и за нас одрасле као и за децу. Морамо знати шта дете може, шта можемо да му дозволимо. Са стрепњом, али ипак морамо.
Кад да престанемо да бринемо? Не можемо да престанемо. Али морамо престати да сметамо детету да одрасте. Што га више заштићујеш, мање га штитиш!
„Кад да престанемо да бринемо? Не можемо да престанемо. Али морамо престати да сметамо детету да одрасте. Што га више заштићујеш, мање га штитиш!“
Како се изборити са проблемима у учењу и вечитом дилемом – треба ли вршити притисак или ће то изазвати још већи отпор?
Ми морамо децу терати да уче. Али морамо знати и да ће деца бити успешна само ако то и заволе. Морамо покушати да деци осладимо учење, да она хоће да уче! Није исто да ли ми дете само „малтретирамо“ да учи, или ми с њим заједно учимо. Никада не треба рећи детету: „иди учи, иди ради!“ Од нултог дана, па до петнаесте године, морамо да радимо са њим. Па кад дете дође са лошом оценом, да кажемо „Хајде да пробамо то сад да решимо, да видимо како да решимо проблем!“ Како се дете полако индивидуализује у свему, тако ће се индивидуализовати и у раду. Ако смо успели да га мотивишемо, само ће хтети да ради. Ако нисмо успели, морамо га терати. Каже се „немој да затиреш стари бунар док зидаш нови“. Док не будемо нашли неке праве моделе, не смемо да запустимо оно што смо бар досада имали. С тим што морамо избацити казну из сваког проблема у учењу. Проблем у учењу је озбиљна ствар и ми не можемо тражити од детета да учи, а причати истовремено како је комшија подигао кућу а нема ни школу, нити ради. Кад пред дететом оговарамо другог, или говоримо да школа ништа не вреди данас, онда ми збуњујемо нашу децу.
Разговарала: Јована Папан
Svetomir Bojanin: Matematika, izgubljena šansa za radovanje
Zašto se plašimo toga da decu obradujemo, da im omogućimo da priđu tom lavu, matematici, da ga dodirnu, da ga čupnu za brk, da mu pokažu da znaju njegove tajne deljenja i množenja, a ne samo sabiranja i oduzimanja..
Др Светомир Бојанин: Идолатрија деце или пад родитељства
Поставивши дете за сврху сопственог живота, и онда од те “сврхе” тражити, и то повратним спрегом, унапред планирану добробит као узвраћање, подсећа на све кругове сујеверја чији је образац оно бацање новчићау фонтану уз очекивање да им се та “жртва” узврати неком жељеном срећом још вечерас.
Dr Svetomir Bojanin: Dete puno toga razume kad mi njega razumemo
Kad su pitali Gadamera, poznatog nemačkog filozofa i pedagoga: „Kako da vaspitamo svoju decu i mlađe generacije?”, on je rekao: „Vaspitajte prvo sebe. Onda će vam samo doći kako da vaspitate svoju decu, mlade generacije”. „A kakvo obrazovanje da im damo?” Kaže: „Obrazujte prvo sebe. Tu ćete naći odgovor kako…
