Какав смо свет приредили нашој деци у таквом их морамо и подизати..
„Детиња мудрост и дисциплина треба да буду пробуђене. Школа треба да остави места његовом (дететовом) духу и пружи му прилику да се размахне”. Марија Мотесори, „Упијаjyhu ум”, „ДНЦ”, Београд, 2003. стр. 330-331.
Толико је заблуда и погрешних корака учињено баш у ова наша, најновија времена у области васпитања младих и то због неке брзоплетости, а често и неспретности у коришћењу здраворазумског приступа у сагледавању односа међу људима, и положаја човека у свету, чему је сама педагогија склона већ од својих најранијих почетака.
Прва наслућивања о томе да су ставови родитеља битни за ментално здравље деце, покренула су читав ланац пуких логичарења чији су резултати, доживљени као новина у схватањима људског бића и самим тим као „модерни” и као последња реч „саверемене научне мисли”. Цео један корпус захтева и осуда се усмерио ка родитељству, и свакако одмах на патријархалне вредности породице, захтевајући што више „слободе” за децу, и што мање захтева који би имали карактер одлагања непосредних задовољења дечијих жеља у име било чега што је у равни етичких захтева и упућивања ка вишим нивоима естетичности при изборима ствари и начина понашања.
Сећам се, на пример, једне савремене породице у којој је дошло до озбиљног конфликта, који је угрозио и саму њихову брачну заједницу, због те теме о„модерном” u ,,конзервативном” васпитавању деце. Баш почетком самог ручка, који је та породица припремила за рођаке оца породице који су дошли из провинције, и то за лепо постављеним столом у трпезарији, њиховом cину од пет и по година, пало је на памет да не жели да руча за столом са свима њима, него баш доле, на тепиху, тражећи да мати ту, на тепих стави салвету, тањир са супом и прибор за јело. Док је тата покушао да то некако спречи или да забашури пред гостима „ту бруку “, мати се наљутила, „испоштовала”, захтев детета и oбjacнилa је гостима, да је њен муж, ипак остао само један сеоски кабадахија иако је правник, јер је задржао своје „немoгуће понашање према детету” и да он ,,просто није у стању дa схвати савремено васпитање деце”, изразито бесна на свога мужа и на његово „порекло”.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Ranko Rajović: Detetu ne treba milion aktivnosti, nego park, šuma i raspust na selu
Generacije su sve slabije, svake godine. To je primetilo i preko 800 učitelja koje smo anketirali još pre osam godina, tvrdi Ranko Rajović, autor NTC programa i osnivač MENSE Jugoslavije,...
Budite im roditelj, prijatelje će deca pronaći i sama
Piše: Vanja Orlović, psiholog Čovek je sklon da idealizuje druge ljude kao i odnose u kojima je. U toj idealizaciji promiče mu nepostojanje reciprociteta između obostranog uzimanja i davanja, što...
Teorija afektivnog vezivanja je pogrešna. Evo šta nauka stvarno kaže
Ljudi sa nesigurnim, dezorganizovazovanim ili odbacujućim stilovima vezivanja ne mogu biti smireni, kaže 60 godina stara teorija afektivnog vezivanja. Međutim, brojne studije u međuvremenu pokazale su da su dokazi za...
Zoran Milivojević: Da li će roditelj biti uzor detetu ne odlučuje on, već dete
Kada kažemo da je neko nekome uzor, onda pretpostavljamo da osoba želi...
I ja sam jeo sa poda, ali danas imam najbolje ponašanje za stolom u širokom krugu ljudi!
Danas ljudi hoće romantičnu vezu sa svojom decom… Užas!
Svaka vam čast što ovoliko sličnih tekstova objavljujete… Nadam se da će doći i do ignorantnih.
Da, selo se iz čoveka ne može isterati, a po najmanje fakultetom, naprotiv!
Sve se uči primerom iz porodice… Ako je porodica u gradu makar 1-2 genaleracije, ima smisla očekivati i gradske manire.
Najgora je zamka malograđanštine…