Piše: Željka Kurjački Stanić, psiholog i psihoterapeut
Teško da je ijedna mama prvu godinu u životu svoje prve bebe provela u nekakvom nepomućenom blagostanju. Čak i da je se takvom sećamo, kao blagosloveni raj, to je verovatno zbog toga što naše sećanje izvodi svakakve trikove sa nama i uklapa se u ono što nam treba.
Prva godina je mnogo teška jer treba da stvoriš novi odnos sa mužem, a to iziskuje rad i konflikte koji mogu da traju od par sati do par nedelja, zavisi koliko ste dobri u rešavanju konflikata, pa opet pa ponovo, sve dok ne izgradite temelje kao roditeljski par.
Prva godina podrazumeva izgradnju novog odnosa sa svojom majkom u svojoj glavi ponajpre, a onda i u realnosti ako je mama tu. To je bojno polje sa sopstvenom savešću, pa sa ljutnjom, pa sa tugom, pa opet sa savešću.
Onda treba izaći na kraj sa svojim identitetom novim. Možda si oduvek sanjala da budeš mama, pa ti je slika kakva ćeš mama biti i kako će ti teći majčinski dani vrlo jasna i stvarna. To znači da te tu čeka neko raspršavanje iluzija i povremeno gorko razočaravanje u sebe, pa učenje novih vrednosti. Ili ti je tvoj pređašnji identitet žene koja nema dece mnogo bio prirodan i drag, pa ti je mnogo teško da sebe doživiš sada kao majku, iako bi život dala za svoje dete.
Pa najveći od svih poslova, da naučiš kako da budeš mama. Treba preći golem put od one prve pomisli prve noći kada dođeš kući iz porodilišta: “Zar stvarno nema nikog od odraslih u ovoj kući da vodi računa o ovoj bebi?” do onoga da, recimo, umeš da odbiješ savet lekara koji ne smatraš da treba da poslušaš.
To je bol rasta. Rasteš i mora da boli. Dete isto plače kada mu rastu kosti.
Ali, ta prva godina ima trenutke nepomućene radosti, ekstaze čiste, koji su ređi od ovih momenata očaja, ali koji itekako kompenzuju sve to. Mi smo napravljeni da neprijatna osećanja podnosimo mnogo dobro jer nam je veći deo dana nešto neprijatno, žulja, svrbi, peče, grebe, brine, sluti. Sreća je ekstra osećanje, bonus! I zato nam zapravo malo sreće treba tokom dana pa da budemo sasvim dobro. Ako pretekne, odlično! Ali ne mora. Jedan osmeh, jedna lepa reč i mi smo opet ok.
E. a zašto ovo pišem…
Zbog mama koje se brinu jesu li oštetile svoje dete u toj prvoj godini jer možda nisu bile toliko srećne, možda su plakale, bile depresivne, možda su se mnogo svađale. Mnogo se piše o tome kako to utiče na bebu. Sve te stvari koje se pišu su čiste pretpostavke jer niko od nas psihologa ne može znati zasigurno ništa o tome šta se događa u mislima i osećanjima beba i kakve šta posledice može da ima.
Pa evo da i ja pridodam jednu svoju pretpostavku.
Pošto je toliko prirodno da mama bude nesnađena i puna burnih osećanja u tim prvim mesecima bebinog života, ja mislim da je priroda tako udesila da je beba tada više nego kasnije u životu otporna psihički na takve stvari. Mislim da na dvogodišnje, trogodišnje dete teže utiče kada je mama nesrećna nego na malu bebu. Mala beba nema nikakvo ovoživotno iskustvo sa plakanjem, ljutnjama i ne može da izvede zaključke o sebi, drugima i svetu. Sigurno oseti da mama nije dobro, ali ako je mama nosi, hrani, mazi, presvlači, onda će beba biti dobro. Jednogodišnje i dvogodišnje dete već ume da bude zbunjeno kada mama plače i ume da donosi svoje male nezrele i neverbalne zaključke koji će mu kasnije možda praviti probleme. Ali mala beba će dozvoliti mami taj period da se prilagodi bez osećanja krivice.
Prva godina je kao neki grejs period za osećanje krivice. Kakva god da si tada bila, tvoja beba će biti ok sve dok si ti naučila sve što je bilo za naučiti i porasla koliko je trebalo. Ili makar uradila dobar deo tog posla.
Izvor: Željka Kurjački Stanić
