Svojoj deci kažu:"igrajte fer" a onda se tuku na tribinama!

U stvarnosti, dok treneri pokušavaju decu da nauče fer pleju, sa tribina ostrašćeni roditelji , viču svom detetu: “Gurni ga!”, “Udari ga!”, “Pregazi ga!”.

Foto: Freepik

Potukli su se roditelji. Na tribinama. Baš dok je trajala utakmica njihove dece. Malih ” petlića”.

Sticajem okolnosti znam da je to uzrast mog deteta. Na tribinama, onde gde su stajali roditelji, i gde bi trebalo da bude minimuma odraslosti (za koju deca mogu da se uhvate kada su zbunjena), zavladao je dečji princip. Igra u pesku. Tuča oko toga čiji je sin bolji. I utakmica je stala.

Deca više nisu bila važna. Njih niko nije video. Bili su važni roditelji. Deca u roditeljima i njihovi nerešeni problemi.

Zamišljam jednog malog dečaka kako pokušava da izdribla, pa provuče loptu kroz noge svog druga, pokazujući svom tati, tamo gore na tribinama, šta sve zna i šta sve ume. Zamišljam taj strah u detetu što tata tuče drugog, jer se deca plaše agresije svojih roditelja. Zamišljam i to razočarenje što tata nije video onaj, baš onaj pokret, koji je on toliko uvežbavao sa trenerom, samo da na ovoj utakmici zadivi tatu. Zamisljam kako je zbunjen skroz. Ne razume šta mu njegov model poručuje.

Kaže mu: igraj fer, a on se tuče. Kaže mu: ne udaraj druga, to je nasilje, a on se tuče. Kaže mu: kada te drug naljuti, a ti pričaj sa njim, probaj to da rešiš mirno, a on se tuče.

Zamišljam kako se pita: tata, da li da se i ja sada potučem da bi ti bio zadovoljan? Kako da dobijem tvoj aplauz? Da li da i ja sada razbijem glavu svom drugu?

I ovo je samo ulepšana i izmaštana situacija. Jer mnogi roditelji ni takve instrukcije ne daju deci. U stvarnosti je još gore. Ne pitajte kako znam. U stvarnosti, dok treneri pokušavaju decu da nauče fer pleju, sa tribina ostrašćeni roditelji , viču svom detetu: “Gurni ga!”, “Udari ga!”, “Pregazi ga!”. A to znači da dete umesto da izdribla, umesto da nauči da igra fudbal, vodi loptu, poštuje pravila, poštuje protivnika, udari svog druga, gurne ga, pregazi ga. Svog druga, ljudi moji!

Fudbalski teren je demonstrativno polje na kome deca uvežbavaju uloge za život. Uvežbavaju odnose. Uvežbavaju ono najteže: da poštuju protivnika, a to znači da poštuju različitost stavova, istina, pozicija. A to znači da poštuju granicu. A to znači da poštuju drugog, jer bez toga ni nema samopoštovanja. A to znači da razvijaju i veštine i kompetencije za život. Danas su to drugari iz ” suparničke” ekipe, sutra će to biti drugari u školi, kolege na poslu, partner u braku.

I onda se pitamo što su nam deca tako kako su. Što nam je društvo takvo kakvo je. Krivimo igrice, Zapade i Istoke, umesto da pogledamo u sebe. I zapitamo se kakav smo model svom detetu.

Za kakav život? Za kakve odnose? Za kakvu sreću?

Deca uče po modelu i vrlo ih zbunjuju kontradikcije. Ne možeš da kažeš da je jedno istina, a radiš sasvim drugo.
Ako oko njih nema dobrih modela, ne krivimo decu što nisu imala od koga da nauče kako da poštuju sebe i druge.

Ljiljana Milić
Praktičar NLPa i Praktične psihologije
Trener u oblasti ličnog razvoja
Points of You Explorer
HYL trener
Izvor: PromenaDA

Podeli tekst: