Kada tata nije bio kod kuće, zidovi su postajali preteći rezonator u koji se moglo samo udarati. Ne disati. Ne razmišljati. Čekati da se stid raziđe.
Često se pitala kako bi to zaista bilo kada bi mama otišla, ali u lik Pepeljuge nikako nije stajala iako je tako strašno želela.
– ... Pričvrstiše joj mala bela krila na leđa, pa je tako i ona mogla leteti sa cveta na cvet sa svojim Cvetnim kraljem. Svuda je vladala radost, a mala lastavica je sedela u svom gnezdu i pevala im najbolje što može...
– I živeli su srećno do kraja života.
– Jeste, tako je bilo.
– A šta je bilo posle?
– ... Zadivljen njenom lepotom, kleknu i poljubi je. Ona se probudi, a za njom i čitav dvorac. Princ i princeza su se zaljubili jedno u drugo, uz dozvolu kralja i kraljice se venčaše, odoše u prinčev zamak...
– I živeli su srećno do kraja života.
– Jeste, tako je bilo.
– A šta je bilo posle?
– ... Kad se vuk probudio, zaputi se bunaru da utoli žeđ, nagao se nad vodu da pije, povuče ga teško kamenje i on se utopi. Sedam jarića sa svojom majkom zaigraše oko bunara radosno...
– I živeli su srećno do kraja života.
– Jeste, tako je bilo.
– A šta je bilo posle?
Dečji crteži nisu presuda o porodici, već odraz jednog trenutka, jedne emocije ili jednog doživljaja. Kada ih posmatramo sa radoznalošću, bez osuđivanja i brzih zaključaka, oni mogu postati dragocen način da bolje razumemo svoje dete.
Kada se govori o dečijem sportu, najčešće se priča o rezultatima, medaljama, pobedama i talentu. Međutim, suština sporta u dečijem uzrastu nalazi se na drugom mestu.
Piše: Filip Gacić
U svetu u kojem se detinjstvo sve češće ispunjava obavezama, treninzima, radionicama i različitim aktivnostima, lako zaboravljamo jednu važnu stvar: dete se najviše razvija upravo onda kada se igra slobodno.
