Kada tata nije bio kod kuće, zidovi su postajali preteći rezonator u koji se moglo samo udarati. Ne disati. Ne razmišljati. Čekati da se stid raziđe.
Često se pitala kako bi to zaista bilo kada bi mama otišla, ali u lik Pepeljuge nikako nije stajala iako je tako strašno želela.
– ... Pričvrstiše joj mala bela krila na leđa, pa je tako i ona mogla leteti sa cveta na cvet sa svojim Cvetnim kraljem. Svuda je vladala radost, a mala lastavica je sedela u svom gnezdu i pevala im najbolje što može...
– I živeli su srećno do kraja života.
– Jeste, tako je bilo.
– A šta je bilo posle?
– ... Zadivljen njenom lepotom, kleknu i poljubi je. Ona se probudi, a za njom i čitav dvorac. Princ i princeza su se zaljubili jedno u drugo, uz dozvolu kralja i kraljice se venčaše, odoše u prinčev zamak...
– I živeli su srećno do kraja života.
– Jeste, tako je bilo.
– A šta je bilo posle?
– ... Kad se vuk probudio, zaputi se bunaru da utoli žeđ, nagao se nad vodu da pije, povuče ga teško kamenje i on se utopi. Sedam jarića sa svojom majkom zaigraše oko bunara radosno...
– I živeli su srećno do kraja života.
– Jeste, tako je bilo.
– A šta je bilo posle?
Roditelji često traže „magični broj”. Da li je to osam? Deset? Dvanaest? Zanimljivo je da u mnogim zemljama zakon ne određuje minimalni uzrast deteta za ostajanje kod kuće bez nadzora.
Sve slabiji rezultati na testovima iz Srpskog jezika na Maloj maturi predstavljaju ozbiljan problem celom našem društvu, a ne samo nastavnicima Srpskog jezika, zbog toga što ukazuju na smanjivanje sposobnosti učenika da uče, pa čak i da misle.
