Naravno da osećanja ne treba potiskivati, ali toliko insistiranje na njima zapravo će kod deteta stvoriti utisak da je to nešto strašno važno, nešto o čemu treba stalno misliti. Dok, zapravo, čovek 99% vremena ne oseća nikakve posebne emocije.
Postoji jaka veza između našeg kontakta sa tugom i naše sposobnosti da budemo radosni.
Deca moraju biti svesna da su negativne emocije deo života, a osnovna lekcija koju treba naučiti je da ponekad morate delovati upravo suprotno od onoga što osećate.
Kada je zbog nečega tužna, tata joj priča da samo “bebe plaču”, da su njeni razlozi za plač glupi, da zbog plakanja niko neće hteti da se druži sa njom…
Postoje jasni dokazi da se na upravljanje emocijama može uticati u periodu ranog detinjstva, što podvlači koliko je u tome važna uloga roditelja.
Roditelji koji krče put svom detetu kroz život, uvek iz najbolje namere, trudeći se da nikada ne oseti nezadovoljstvo, zapravo detetu ne čine uslugu.
Marta Nusbaum je američki filozof, profesor je na univerzitetu u Čikagu i jako je cenjena u svetskim naučnim krugovima u svojoj interpretaciji ljudske potrage za srećom.
Jasno nam je koliko je društvo istrajno u tome da pokaže da dečaci ne smeju da iskažu svoja osećanja. Jedna mama nam govori zbog čega to nije dobro.
Roditelji koji stalno glume da su srećni, čineći to za dobrobit svog deteta, zapravo detetu nanose više štete nego dobrog.
Emocionalna inteligencija, sposobnost prepoznavanja osećanja: Emocionalno pismene osobe su svesne svojih vrlina i mana, odlično procenjuju druge osobe, prihvataju promene, nije ih lako uvrediti
