“Meni je jednom, u jesenjem ispitnom roku, došla mama koja je putovala četristo kilometara i još je bila bolesna – kako me odmah informisala – i optužila da sam njenoj ćerki upropastila leto. Morala je, jadna, da uči jer sam je ja srušila u letnjem roku”, ispričala je univerzitetska profesorka.
Helikopter deca imaju slabije šanse da nađu i zadrže posao, Možda je to jedno od objašjenja sve učestalije depresije kod mladih.
U poslednjih nekoliko decenija, standardi za „dobro roditeljstvo“ su pretrpeli duboke promene i otišli smo daleko od one stare da ”ih učimo da budu pošteni, dobri i odgovorni.”
Jeste li roditelj koji sa svojim detetom radi svaki domaći zadatak, umesto njega rešava probleme u školi i s prijateljima, kontroliše svaki njegov korak? Ukoliko ste se prepoznali u ovom opisu, možda ste, a da niste ni svesni, i vi takozvani “helikopter roditelj”.
Pokušavajući decu da zaštiti od svih opasnosti, prepreka, povređenih osećanja i strahova, naša kultura oduzela im je mogućnost da postanu uspešne odrasle osobe.
Možda nisam dobra majka jer ga ne pazim po standardima novotalasnog roditeljstva. Roditeljstva koje brani detinjstvo na koje su ti isti roditelji nekada imali pravo.
Da bi dete postalo nezavisna odrasla osoba, ono mora da snosi posledice koje mu je ta greška donela, da oseti razočaranje, tugu oko nekog neuspeha…
Helikopter roditelji su oni roditelji koji neprestano bde nad svojom decom i, po potrebi, uskaču kad god negde zaškripi uklanjajući svaku prepreku pred kojom bi dete moglo da se nađe. To su mame i tate koji su kontrol-frikovi.
Na njenom kauču ređali su se 20/30-godišnjaci koji su patili od depresije i anksioznosti a njihove mame i tate kao da su sa svim tim imali vrlo malo veze. Štaviše, svi oni su pričali o tome koliko “obožavaju” svoje roditelje.
Koliko je današnje društvo duboko uronjeno u strahove kada su u pitanju granice dečjih sloboda, pokazuje i slučaj njujorške novinarke Lenore Škenazi
