Zlatno dete je često produžetak narcisoidnog roditelja. Postaje oličenje savršenstva, „dobro“ ili „posebno“ dete koje odražava sve poželjne kvalitete svojih roditelja.
Poruka da su vrednovana samo zbog uloge koju igraju za roditelje čini da deca brinu da će biti odbačena ili ponižena ako učine vidljivim svoja prava osećanja.
Narcisoidni očevi gotovo nikad nisu u psihoterapiji . Ne uključuju se u proces, jer je obično njihovo mišljenje o njima samima da su uvek u pravu, a da drugi ne valjaju.
Od malih nogu su jedino učeni materijalnim vrednostima, bez ikakve moralne ili vaspitne barijere. Imaju moderne roditelje koji su sa njima drugari, što je mnogo više kul nego biti klasičan roditelj, koji vaspitava.
Suštinski problem je nova pedagogija koja od dece pravi male faraone, deca naviknuta na takav tretman kući dođu u školu gde se tretman nastavlja nažalost izrastaju u narcisoidne osobe nesposobne za život.
Dečji crteži nisu presuda o porodici, već odraz jednog trenutka, jedne emocije ili jednog doživljaja. Kada ih posmatramo sa radoznalošću, bez osuđivanja i brzih zaključaka, oni mogu postati dragocen način da bolje razumemo svoje dete.
Kada se govori o dečijem sportu, najčešće se priča o rezultatima, medaljama, pobedama i talentu. Međutim, suština sporta u dečijem uzrastu nalazi se na drugom mestu.
Piše: Filip Gacić
U svetu u kojem se detinjstvo sve češće ispunjava obavezama, treninzima, radionicama i različitim aktivnostima, lako zaboravljamo jednu važnu stvar: dete se najviše razvija upravo onda kada se igra slobodno.
