Među adolescentima, i to mahom devojčicama u kasnijem osnovnoškolskom uzrastu, ali i u srednjoj školi, sve je prisutnije samopovređivanje, koje, prema rečima stručnjaka, dolazi iz osećaja praznine i otupelosti koje hoće da ispune emocijama.
Znam da deca ne prate Zadrugu ali ipak pitam: – A ko to prati, vi ili vaša ćerka?
– Ja, ali, valjda je sve to slično i sa njom…
Pa, i ne baš.
Kada deci postavite granicu, realno je očekivati da će ona biti ljuta, besna, tužna, ali bez toga problemi će se produbljivati i postati ozbiljniji
Najbolje uspomene vašeg deteta neće biti od skupih i popularnih igračaka koje ste im kupili, već od vremena koje ste proveli zajedno uživajući u društvu jedno drugog.
Njen mili dečak nema problem u ponašanju i nije agresivan zato što je vaspitno zapušten, već zato što ima ozbiljne razvojne probleme. On NE MOŽE da razume pravila igre.
Zašto je deci težak svaki mentalni i fizički rad? Zašto je njihov rečnik siromašan? Zašto više nisu radoznali i maštoviti?
Nerešena separaciona anksioznost sa svojih roditelja prenosi se na decu te odrasli ljudi zavise od svoje dece čineći njih zavisnim od sebe i nesamostalnim za život.
Ukoliko mislite da decu štitite preuzimajući sve na sebe, znajte da nikoga ne možemo zaštititi – ljude možemo samo OSNAŽITI. I to je to.
Roditeljska uloga je najteže zamenjiva, stoga nema potrebe da se u relaciji sa svojim detetom stavljaju u poziciju drugara.
Ako je dete od jutra do mraka zauzeto učenjem i vanškolskim aktivnostima – da li svejedno treba da opere sudove ili trkne u prodavnicu? Ili su kućni poslovi isključiva prerogativa roditelja
