Moj sin se sam penje na vrh penjalice u parkiću. Zatim prebaci nogu, jednu po jednu, i spusti se s druge strane. Ne znam koliko se puta desilo da mi neka mama/baka priđe i kaže: „Vaš sin se popeo na vrh penjalice. Pazite da ne padne.” Dešava se to i…
Australija, Kanada i Švedska takođe rade na uvođenju rizika u dečiju igru, za razliku od dosadašnje filozofije nulte tolerancije.
“Imaćemo generaciju mladih ljudi nesposobnih da se snađu u stvarnom svetu i razlikuju prave opasnosti od beznačajnih, ne znajući kome mogu da veruju”
Oguglala sam nakon godina dobijanja poruka od stranaca da su poduhvati moh deteta opasni i da sam neodgovorna što ih dopuštam.
Vreme provedeno bez nadzora roditelja, čak iako je dete u dvorištu sa drugarima, verovatno će dovesti do većeg broja ogrebotina, pa i svađa među decom, ali to je neophodno da bi deca naučila da sama donose odluke koje se tiču rizičnih situacija i iskustava.
Deca imaju apetit za rizik, i ako ga ne nahranimo, oni će tražiti situacije koja su još opasnije nego igra u betonskom parku. Što više dozvolite svojoj deci i mladima da se izlažu pozitivnim rizicima, manja je verovatnoća da će se kasnije okrenuti mnogo negativnijim testovima hrabrosti.
Ne sedim ovde, čitavih pet metara od svoje dece, zato što sam suviše lenja da ustanem. Sedim ovde zato što ih nisam dovela u park da bi naučile kako da manipulišu drugima i nateraju ih da rade njihov posao. Dovela sam ih ovde kako bi naučile da stvari rade same.
Da bismo zaštitili našu decu, moramo im dozvoliti da se igraju na načine koji se danas smatraju “opasnim.”
