Od detinjstva sam natovarila na sebe krivicu za ono što se dešava s vama. Ali umorila sam se i više neću da uzimam odgovornost na sebe za to što je vama loše, zato što je to vaš izbor, to je vaš život, to je vaša odgovornost.
Kad biste vi samo mogli zamisliti kako izgleda njihov bol – bol nevoljene dece, koji su nekad davno osetili da vam ne trebaju. Nisu od oca ili od majke osetili da su prihvaćeni.
Ovo su voljena, pažena deca, deca koja rastu u prijatnoj atmosferi, njih niko ne maltretira, ne gledaju, niti su izloženi nasilju bilo koje vrste, ALI… Njihovi roditelji imaju sasvim jasnu, krutu i prilično idealizovanu predstavu toga kakvi bi oni trebalo da budu kada porastu.
U ovoj zemlji ne lečimo decu nasilno. I ne zaključavamo vrata. Ovde bismo radije pustili dete da se opije do smrti – ako to dete želi.
Roditelji i drugi koji se brinu o deci došli bi i mučili se da koriste računare dok cupkaju bebu na kolenu ili nadziru malo dete.
Gajimo decu u strahu koji niti je utemeljen, niti nam taj strah nešto pomaže. Deca su deca, deca greše, lutaju, uče, viču, plaču, pa se smeju za dva minuta, deca imaju pravo da ne znaju i ne smeju imati etikete, niti biti nosioci društvenih problema. Deca su sklona velikim promenama, preokretima… Bolje da vidimo šta je sa nama.
Nije dobro kada roditelj ne traži ništa za uzvrat. Roditelj koji ceni sebe treba da očekuje zahvalnost. Ne dozvolite da vas niko podrazumeva, čak ni sopstvena deca.
Evo koje su to stvari koje “vrište ‘loš roditelj'”
Roditelj učenice ove škole verbalno napao je učiteljicu i rekao da će je “progutati mrak“ jer je završila sa četvorkom na polugodištu.
Njemu je naime, kao verovatno jedinom tati u grupi, dozlogrdilo neprestano pristizanje poruka, te se obratio svim članicama grupe:
