U knjizi “Samostalna deca su srećnija” (Laguna, 2012), montesori pedagog Hajdi Mejer Hauzer objašnjava koliko je važno ohrabrivanje dece kako bi postala samostalna i samopouzdana:
Sve navedene rečenice prenose poruku da osoba nije sposobna, da je nesamostalna, da nije vredna, odnosno čine jednu emocionalnu ucenu u kojoj se direktno smanjuje samopouzdanje sinova i ćerki.
Poenta je da deca saznaju da su prihvaćena, voljena, cenjena i važna… i kada nisu najbolja. Ako to ne probaju na vreme, a mnogi ne dobiju priliku, kako će znati da se planeta isto vrti i kada kada kiksneš?!
One nemilosrdno odbacuju sve što se ne uklapa u njihovu sliku pod nazivom „Kako ja želim“. I suprotno glasinama zavidljivaca, dobijaju posao, muža i život kakav žele.
Dok ne postoji nikakva lista osobina koje garantuju da će neko biti dobar roditelj, postoje neke ključne osobine koje su zajedničke sjajnim mamama i tatama.
Možemo li verovati u sebe, ako ne radimo na razvoju veština, sposobnosti, celokupne ličnosti? Nedvosmisleni odgovor je NE!
Milioni nezadovoljnih ljudi dobili su „slamku spasa“ u vidu raznih „gurua“, alternativnih „terapija“ i psiho industrije koja se meri milijardama dolara. Iza njih uvek ostaje duhovna praznina, tuga i nezadovoljstvo koje je često mnogo veće i traje celog života.
Ironično, ljudi koji imaju najveći potencijal za razvijanje preteranog samopouzdanja su početnici koji su tek okusili veštinu ili znanje kojim žele da ovladaju.
Promene koji se dešavaju na telu, mogu ozbiljno da poljuljaju dečje samopouzdanje. Zato je važno da roditelji pomognu deci, da ih na vreme pripreme i da im objasne kako su to normalne pojave.
Mnogo je razloga da se ozbiljno pozabavite podsticanjem optimizma kod svog deteta, uključujući i dugoročne pozitivne efekte na njihov mentalni i fizički razvoj.
