Kada dete napuni trinaest i četrnaest godina, roditelj bi trebalo da je spreman za ono što može da se nazove neobuzdanim emocionalnim stanjem. Tinejdžer postaje preosetljiv na mišljenja vršnjaka i reaguje vrlo snažno na njih. S druge strane, socijalne veštine potrebne da shvate šta njihovi vršnjaci zaista misle i šta je realnost, neće doživeti zrelost još mnogo godina kasnije, što ih čini još konfuznijim
Piše: Zorica Marković
Tinejdžerske godine mogu biti teške i vrlo tajanstveno područje u koje upadaju deca, bar kako deluje gledano iz ugla roditelja. Čini se kao da čovek s godinama zaboravi kroz šta je prolazio u pubertetu i skokom na neku drugu deceniju života, poništava se taj deo mozga zadužen za razumevanje tinejdžera. Tih nekoliko godina prelaza iz detinjstva ka adolescenciji jeste period kada razumna deca postanu vetropiri ili počnu da osciliraju s raspoloženjem, divljaju ili se povlače u sebe. Roditelji uglavnom nemaju razumevanja za to, ali se trude da taj period prođe što bezbolnije. Ne uspeva to uvek, i koliko je to zaista težak posao, govore i brojna istraživanja koja pokušavaju da razreše neke od tih “misterija” univerzuma.
Može li roditelj da pomogne svom tinejdžeru u tom periodu? Nauka kaže da može
Sa razvojem neuronauke, znanja o ljudskom mozgu sve su kompleksnija, i psihologija ih prati u stopu upravo da bi pomogla i roditeljima i deci u toj turbulentnoj deceniji. Istraživanja su se uglavnom bavila razvojem adolescencije kroz vreme, pre nego poređenjem adolescenata u određenom trenutku u vremenu. Sve savremenije slike mozga i njegovog razvoja dodale su još jedan aspekt široj slici i postale vrlo važan šraf u razumevanju emocija kod tinejdžera. Promene u telu tinejdžera nisu jedine koje utiču na njihovo ponašanje; ono što se događa u dubini njihovog mozga ključ je za pravilan odgovor roditelja. Može li roditelj da pomogne svom tinejdžeru u tom periodu? Nauka kaže da može. Jednom viđena kao vreme za povlačenje roditelja, adolescencija se sada sve više posmatra kao mogućnost da se ostane u emocionalnoj vezi sa svojim detetom. Istraživanja su pomogla da se identifikuju četiri izuzetno važne faze u razvoju intelektualnih, društvenih i emocionalnih veština koje će većina tinejdžera iskusiti u određenom uzrastu.
Negde oko jedanaeste ili dvanaeste godine, kada pubertet uđe u prvu od svojih faza, tinejdžeri mogu na neobičan način da nazaduju u nekim osnovnim veštinama. Recimo, prostorno učenje i određeni načini rezonovanja mogu vidno da opadnu u ovoj fazi života, što su potvrdile i studije. Delovi mozga zaduženi za potencijalnu buduću memoriju, odnosno za pamćenje onoga što treba da se obavi, i dalje se razvijaju. Zato tinejdžer može da izgleda kao nehajan, nepažljiv i naizgled zaboravan. Tu pomaže saradnja roditelja i podučavanje tinejdžera organizacionim sposobnostima. Kako? Roditelji i te kako mogu da pomognu detetu da razvije memorijske impulse kroz dnevnu rutinu, tako što će tražiti od njega da ostavlja torbu za fizičko ili dodatne stvari koje mora da nosi u školu ispred vrata ili na samom izlazu. Ili da mu kaže da postavi podsetnik na mobilnom telefonu. Moguće je deliti korisne alatke i aplikacije, sve ono što će mu pomoći da se pridržava tih dnevnih obaveza.
Veštine razmišljanja i donošenja odluka kod tinejdžera najčešće nisu potpuno razvijene; roditelji zato mogu da ih nauče da utreniraju organizovanost ili da počnu da uzimaju u obzir i drugačiji način mišljenja.
“Veštine razmišljanja i donošenja odluka kod tinejdžera najčešće nisu potpuno razvijene; roditelji zato mogu da ih nauče da utreniraju organizovanost ili da počnu da uzimaju u obzir i drugačiji način mišljenja.”
Mama i tata mogu da pomognu tinejdžeru da donese razumnu, logičnu i pametnu odluku, tako što će razmišljati sa njim: šta su prednosti i mane, nedostaci i benefiti uzimanja u obzir i drugačijeg mišljenja, odnosno posmatranja stvari sa neke druge tačke. Deca koja do desete ili jedanaeste godine nauče kako da donose što bolje odluke, manje su anksiozna i tužna, ređe upadaju u tuče i probleme sa vršnjacima sa dvanaest i trinaest godina, bar prema studiji koju je objavio Journal of Behavioral Decision Making 2014. godine.
Sve dok ostaju puni podrške, topline i razumevanja za dete, roditelji imaju mogućnost da utiču na način na koji će se mozak njihovog tinejdžera razvijati u toj fazi. Studija iz 2014. godine na 188 dece, poredila je uticaj majki koje su tople, brižne i pune odobravanja prema detetu tokom nesporazuma, sa majkama koje bi postajale ljute i nametale svoje argumente. Ta deca, koja bi imala srdačan odnos sa majkom sa dvanaest godina, već kao tinejdžeri od šesnaest, imala bi moždane promene koje su beležile nižu stopu tuge i anksioznosti i viši nivo samokontrole, prema studiji Univerziteta u Australiji.
Sve dok ostaju puni podrške, topline i razumevanja za dete, roditelji imaju mogućnost da utiču na način na koji će se mozak njihovog tinejdžera razvijati u toj fazi.
Kada dete napuni trinaest i četrnaest godina, roditelj bi trebalo da je spreman za ono što može da se nazove neobuzdanim emocionalnim stanjem. Tinejdžer postaje preosetljiv na mišljenja vršnjaka i reaguje vrlo snažno na njih. S druge strane, socijalne veštine potrebne da shvate šta njihovi vršnjaci zaista misle i šta je realnost, neće doživeti zrelost još mnogo godina kasnije, što ih čini još konfuznijim i jadnijim.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Kako da razgovarate sa detetom o fenomenu smrti?
„Mama, šta se dešava nakon što umremo“? Svaki roditelj se pre ili kasnije suoči sa ovakvim pitanjem, a veoma je teško znati kako da detetu damo najbolji odgovor. Da li...
Dozvolite deci da trče i skaču: Još jedno istraživanje potvrdilo – mozak se razvija u pokretu
Rezultati do kojih su italijanski istraživači došli pokazali su da zdravlje i stanje nervnog sistema zavisi od signala koje nožni mišići šalju do mozga i obrnuto. Istraživanje je bacilo novo...
Budući prvaci u Srbiji ne znaju sami da vežu pertle i da se obuku, gde grešimo?
Skoro trećina predškolaca u Velikoj Britaniji ne ume sama da se obuče, samostalno da koristi toalet ili da pravilno govori, pokazalo je nedavno jedno istraživanje. Stručnjaci su odmah reagovali ističući...
Ko je odgovoran za (ne)uspeh deteta u školi?
Ko je odgovoran za (ne)uspeh deteta u školi? Kako da usmerimo dete na pravi način? Šta roditelj, a šta vaspitači i nastavnici mogu da učine da stvore pozitivan odnos deteta...
Nema komentara.