Da li smo nešto naučili iz ovog iskustva? Da li će se naći neko ko će ozbiljno razmotriti naš sistem takmičenja, njegovu svrhu, posledice – pozitivne i negativne?
Piše: Ljubinka Boba Nedić
Kad se nešto loše desi, stara narodna kaže – ko zna zašto je to dobro!
Kažu i da u svakoj nesreći ima neke sreće.
Bilo bi dobro da to bude epilog skandala oko organizovanja takmičenja iz biologije, u kome su glavni akteri oni koji su, o apsurda, na Biološkom fakultetu zaduženi za metodiku i didaktiku. Test je bio krajnje neprimeren uzrastu, deca i nastavnici su izmaltretirani, njihov rad je ponižen i pogažen.
Da li smo nešto naučili iz ovog iskustva? Da li će se naći neko ko će ozbiljno razmotriti naš sistem takmičenja, njegovu svrhu, posledice – pozitivne i negativne? Da li će makar doći do predloga da se nešto promeni i da takmičenja budu suštinski drugačija iz većine predmeta?
Obrazovanje se uništava jer sistemu trebaju poslušni radnici koji ne postavljaju pitanja
Ja spadam u protivnike takmičenja, ali to je zaista moj lični stav, istina potkrepljen stručnom literaturom, ali postoji i literatura koja je na strani takmičenja. Međutim, da li je na strani takmičenja koja se organizuju na ovaj naš način? Teško.
Od kolega često čujem da deca mnogo, ali baš mnogo vole da se takmiče, dok od đaka čujem da ih mnogo nervira kad ih nastavnici odrede za takmičenja, a da ih nisu ni pitali. Ima čak i onih kod kojih nema petice bez učešća na makar školskom takmičenju. Istina je verovatno negde na sredini. Verujem da nisu svi đaci koji se takmiče srećni zbog toga, a verujem i da ima kolega kojima je motiv postizanje ličnog uspeha. Ne sporim da je taj uspeh veliki i da dolazi kao posledica ogromnog truda, ali mislim da postoje i drugi načini da se odskoči i istakne, kada su nastavnici u pitanju.
Imala sam često uvid u testove na takmičenjima iz raznih predmeta, što preko kolega, što preko učenika, ili dece mojih prijatelja. Imala sam prilike i da od dece čujem šta se proverava na takmičenjima iz pojedinih predmeta, i ostala sam u čudu. Ispostavilo se da su najuspešniji učenici često oni koji su u stanju da zapamte najveći broj pojedinačnih podataka ili informacija. Ne da ih povežu, analiziraju, primene, već zapamte.
Znači, za takmičenja iz mnogih predmeta đaci se spremaju dobrim starim bubanjem.
Da li je to onda takmičenje iz nastavnog predmeta, ili se takmiče u bubanju? Da li je sposobnost bubanja (namerno ponavljam reč koja bi trebalo da nas sve nervira) zaista merilo po kome proglašavamo i nagrađujemo najbolje đake? Zašto se onda ne takmiče u brzini učenja telefonskog imenika napamet? Trebalo bi da svi dobro znamo koji je kvalitet znanja kod nabubanih podataka (naziva, datuma, klasifikacija, rogobatnih definicija i sl), koliko dugo u pamćenju ti podaci ostaju, a trebalo bi i da se zapitamo čemu to tačno služi. Istina, trebalo bi da se zapitamo i čemu služe osvojena mesta, ako nisu prva tri sa najvišeg ranga takmičenja, a mogli bismo i da se zapitamo čemu služi davno devalvirana Vukova diploma.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: VESTI
Što su dečaci manje fizički aktivni, to lošije čitaju i računaju
Studija sprovedena u Finskoj u kojoj je učestvovalo 153 dečaka i devojčice utvrdila je da, kada su dečaci u pitanju, postoji veza između količine vremena provedenog u fizičkoj aktivnosti i...
Majčinstvo u 20/30/40-im: Tijana Milošević
O meni Ja sam jutarnja ptica i dobro jutro počinje uz tri muška stvorenja i kućnu vrtutmu od sabajle. Ako preživim jutro dobrom danu mogu da se nadam. Krećem u...
Pismo majke: “Ne znaš zašto hranim svoje dete na flašicu!”
Piše: Blanka Brezinščak Holi Lepard supruga je i majka, piše o mentalnom zdravlju majke i o dojenju. Za Motherly je napisala zašto je važno ne osuđivati majke koje svoje dete...
Dr Branimir Nestorović: Značaj stimulacije mozga kod dece
Iako čini svega 2% mase tela, mozak troši skoro 15% srčanog volumena, 20% kiseonika koji udišemo, oko 25% glukoze iz krvi. Najzanimljivije je da se ova količina ne manja ni...
Nema komentara.