Tako je govorio Duško Radović

Dušan „Duško“ Radović (29. novembra 1922 — 16. avgusta 1984) je bio pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Podsetimo se nekih manje poznatih misli ovog neponovljivog stvaraoca.

Priredila: Jovana Papan

O pisanju za decu:

„Ja mislim da u poeziji, da u pisanju mora nešto da se kaže još bolje nego što je do tada rečeno.“

„Da se razumemo, ne mora dečji pisac pisati za odrasle. On treba samo tako zrelo i dobro da piše, kao za odrasle. Njegove slike i jezik moraju biti poetski i duboki. Oni moraju sadržavati istine i stavove, iskustvo i misaonost zrelih i pametnih ljudi.“

Duško Radović: Ne postoji ništa draže od mišljenja male dece…

O dobim pesmama:

“Dobre pesme za decu uvek proširuju dimenzije sveta i doživljaja dece. A više zapažati, više doživljavati, to znači – bogatije i radosnije živeti.”

“U dobrim pesmama se uvek nešto uzbudljivo i neočekivano dešava sa mišljenjem i jezikom. Dobre pesme su uvek primer kako se, još, nešto može videti i reći. To stalno otkrivanje novih mogućnosti mišljenja i jezika je dobra i zabavna sportska i intelektialna disciplina”.

O svom pisanju:

„Volim decu. I to je ono osnovno raspoloženje u kome pišem za njih.

Dakle, ništa konkretno, ništa bukvalno iz života, nego jedna radost detinjstva, neobaveznost detinjstva.

To je ono iz čega nastaje moja poezija i sve što pišem za decu.

Ja polazim od toga da su mnoge stvari već rečene i da pisac ne može da ih mimoiđe, mora da ih još jednom i on kaže.

Za mene je problem kako da kažem, a da ne bude onako kako je već rečeno. Za mene je mnogo važnija prva rečenica, prvi stih, jedan srećan spoj reči u prvoj rečenici, u prvom stihu.

Pre bi to mogao biti povod za pisanje nego neki događaj.

Duško Radović: Detinjstvo se može lako unakaziti pogrešnom vizijom sreće

Moja poezija je u jeziku i ona se manje bavi događajima nego nečim drugim.

Ja mislim da u poeziji, u pisanju mora ponešto da se kaže još bolje nego što je do tada rečeno.

Tih pokušaja ima na hiljade i tako se usavršava naš jezik, naša pismenost, naše mišljenje.

Kad bi trebalo da objasnim šta je to igra u mojoj poeziji, rekao bih, pre svega, da je za mene samo pisanje jedna vrsta igre. A, drugo, igra je, ako tako mogu da kažem, borba ili otpor prema dosadi.

A šta je dosada?

Dosada je ono što je već poznato, što se ponavlja.

Igra bi bila traganje za nečim što još ne znamo, pokušaj da radimo nešto što još nismo radili.“

(Duško Radović, Na ostrvu pisaćeg stola)

O sreći:

„Veoma sam spokojan i srećan, jer sam spoznao jednu veliku istinu: da mi niko drugi nije kriv! I mislim da se sa tom istinom može sjajno živeti, a da se bez nje može biti bez razloga duboko nesrećan“

O prijateljima

“Imao sam sreću da sam se družio sa mnogo pametnih ljudi, a ja mislim da se od ljudi najviše uči, mnogo više nego iz knjige, mnogo više nego u školi, bilo kakvoj!”

O vaspitanju:

“Zdrava, vedra, očuvana i neozleđena deca – po svaku cenu, pa i po cenu znanja! – to bi morao biti plemeniti zadatak vaspitanja”

“Vaspitavati, to pre svega znači – poznavati”

O detinjstvu:

“Osnovno je da se prizna da detinjstvo postoji. Jer, deca su mala i fizički i intelektualno i šta mislite kako oni doživljavaju tu vrstu poniženja kada su svi oko njih pametniji i jači!? Kako deca doživljavaju to da su drugi uvek u pravu? Moja neka pobuna bila je u tome da se odbrani pravo na detinjstvo, da se odbrani ono što u određenom životnom trenutku posedujemo. Loše je to što deca uvek nerviraju odrasle i oni razmišljaju kako bi od njih napravili nešto drugo.”

“Velika sreća i sloboda dečja je u tome što ona stvarno nemaju nikakvog cilja. Malo dete živi danas, pa se ispava, pa živi sutra, pa se ispava i  nije svesno nikakvih ciljeva.  (…)Kada nema velikih ciljeva, i male stvari postaju važne.  Koliko je čovek samo u stanju da zanemari divnih, malih stvari, zbog nekih ciljeva koje će dostići ili ne! Kada je neko mali ili sasvim star on stoji pred tim svetom oslobođen svega onoga što bi mu uskratilo te sitne životne radosti.  I najsitniji doživljaj nekome može pričiniti veliku radost, nekome ko živi u ovom trenutku… i nema više… i ništa mu ne smeta da potpuno živi u tom trenutku.”

O sebi:

“Ja nisam imao baš mnogo šansi u životu, ali sam se nekako snašao. Pretvorio sam svoje ljudske mane u spisateljske vrline. Umem da se setim i tako rešavam i životne i književne probleme. Mnogo više razumem nego što znam. Kad se sve sabere i oduzme, prošao sam sjajno, opet – u granicama sopstvenih mogućnosti. Nemam nikakvih reklamacija.”

O tome zašto piše:

“Voleo bih da budem neki mali stavaralac sveta, da se borim protiv toga da je kraj, nego da produžim još malo, da ima još malo tajne, da ima još malo mogućnosti, da se još nešto kaže (…) Nemam velikih pretenzija – hteo bih nekoga da obradujem. mislim i na decu i na odrasle. To je kao kad vam neko otkrije da znate i o ono što niste znali da znate.”

“ŠTA SAM TO RADIO?

Probijao sam led, da bih mogao disati. Borio se protiv tuđe i svoje dosade. Pokušavao da se setim nečeg drugog. Izmišljao imena sopstvenim iskustvima i saznanjima. Igrao se, jer raditi ne volim. Bežao iz svog malog i siromašnog života. Udvarao se drugima. Grickao, bockao, kraducka i živuckao.

Hteo sam da budem bolji pisac ali nisam umeo.”

(Citati preuzeti iz knjige „Na ostrvu pisaćeg stola“ Dušana Radovića)