Veliki broj istraživača sada zastupa tezu da nadarenost ili talenat uopšte ne znače to što mi mislimo da znače, ako uopšte išta znače. Nekoliko njih tvrdi da samo postojanje darovitosti, kako su to obazrivo predočili, nije potkrepljeno dokazima.
“Većina ljudi koji su postali izrazito dobri u svojoj oblasti nisu pokazivali rane znake darovitosti.”
Jednom kada počne obuka, pretpostavili bismo da će se darovitost zacelo pokazati; posle samo tri časa klavira, mala Ešli svira komade za koje drugoj deci treba šest meseci da ih savladaju. Ali opet, to se ne dešava pouzdano kod ljudi koji kasnije u životu mnogo postignu. U jednoj studiji o istaknutim američkim pijanistima, na primer, nije se mogao predvideti njihov konačni visok nivo dostignuća čak ni pošto su intenzivno vežbali šest godina; u tom trenutku, oni se uglavnom još nisu izdvajali od svojih kolega pijanista. Gledano unazad, za sve njih kazali bismo da su bili „daroviti“, ali reklo bi se da je nadarenost jedan čudnovat koncept kad se već nije obelodanio ni nakon šest godina marljivog učenja.
Ispostavlja se da je problematično čak i ono malo slučajeva u kojima roditelji zaista prijavljuju rane, spontane znake darovitosti. Razni istraživači nailazili su na slučajeve dece koja su navodno govorila ili čitala u neverovatno ranom dobu, ali zatim saznavali da su roditelji bili umnogome uključeni u razvoj i podsticanje te dece. Imajući u vidu izrazito blizak odnos između roditelja i male dece, može biti teško razlučiti odakle šta potiče. Ako mali Kevin razmaže boju po komadu hartije tako da to mami i tati liči na zeku, oni mogu zaključiti da je on umetnički genije i početi da neguju tu predstavu kako god znaju i umeju. Svi smo to videli na delu i, zapravo, istraživanja su ustanovila da takve interakcije zbilja dovode do različitih obrazaca sposobnosti kod dece. Time ćemo se
podrobnije pozabaviti u završnom poglavlju.
“Ispostavlja se da je problematično čak i ono malo slučajeva u kojima roditelji zaista prijavljuju rane, spontane znake darovitosti.”
Možda biste pretpostavili da u doba istraživanja genoma ne bi više trebalo da bude nepoznanica o tome šta je tačno urođeno a šta nije. Budući da je nadarenost po definiciji urođena, trebalo bi da za nju postoji gen (ili geni). Nevolja je u tome što naučnici još nisu pronikli u to šta radi svaki pojedinačni gen od naših više od dvadeset hiljada gena. Trenutno samo možemo da kažemo da nisu pronađeni nikakvi konkretni geni koji određuju konkretne talente. Moguće je da će biti pronađeni; naučnici bi još mogli da pronađu gen za sviranje klavira ili gen za investicije ili gen za računovodstvo. Ali zasada nisu, a dokazi koje smo već videli ukazuju na to da su slabi izgledi da će se pronaći geni za darovitost. Do naglog rasta nivoa vrhunskih dostignuća u širokom nizu oblasti tokom minulog veka došlo je prebrzo da bi se on mogao povezati s genetskim promenama, za koje su nužne hiljade godina. Iz tog razloga, bilo bi nemoguće tvrditi da su geni zaslužni za to što su ljudi izvanredni u onome što rade. Najviše što bi se moglo reći, ukoliko geni uopšte imaju ikakvog uticaja, jeste da bi to bio tek delić objašnjenja za postizanje vrhunskih rezultata.
“Bilo bi nemoguće tvrditi da su geni zaslužni za to što su ljudi izvanredni u onome što rade. Najviše što bi se moglo reći, ukoliko geni uopšte imaju ikakvog uticaja, jeste da bi to bio tek delić objašnjenja za postizanje vrhunskih rezultate.”
Oni koji sumnjaju u darovitost oprezno vele da ti dokazi, uzeti zajedno, ne potvrđuju da je nadarenost mit. Dozvoljavaju mogućnost da bi dalja istraživanja naposletku mogla pokazati da su oni koji ostvaruju najveća dostignuća toliko uspešni upravo zbog pojedinačnih genetskih razlika. Ali stotine istraživanja sprovedenih tokom proteklih decenija nisu uspele to da dokažu. Baš naprotiv, pretežan broj njih veoma ubedljivo je ustvrdio da genetske razlike te konkretne vrste – naime, razlike koje određuju najviše nivoe dostignuća – ne postoje.
Šta je s Mocartom?
A ipak… kako je to moguće? Iako argumenti protiv darovitosti možda zvuče razumno na svakom koraku, opet nam, na kraju, ostaje zadatak da obrazložimo uzvišenu veličinu onih koji su u istoriji ostvarili najčarobnija, najtrajnija dostignuća.
A kako se uopšte mogu objasniti čudesna, besmrtna postignuća osim ako ne kao tajanstveni božanski dar? U stvari, kada im se predoči logika argumenata protiv nadarenosti, većina ljudi smesta odgovara dvama prostim protivargumentima: Mocart i Tajger Vuds.
Mocart je glavni primer teorije o izvrsnosti kao božanskoj iskri. Komponovao je muziku kada mu je bilo pet godina, javno nastupao kao pijanista i violinista kada mu je bilo osam, zatim iznedrio stotine dela, od kojih se neka naširoko smatraju za nebeski veličanstvena i za blaga zapadnjačke kulture, i sve to za ono malo vremena pre no što je umro u trideset petoj – ako to nije darovitost, i to ogromna, onda ništa nije.
“Mocartov pristup komponovanju nije baš bio onakvo čudo za kakvo se dugo smatralo da jeste.”
Vredi malo pobliže ispitati ove činjenice. Mocartov otac, kao što se zna, bio je Leopold Mocart, i sâm čuveni kompozitor i izvođač. Pritom je bio i autoritarni roditelj koji je sina podvrgao programu intenzivne obuke u komponovanju i izvođenju od njegove treće godine. Leopold je bio i te kako kadar za svoju ulogu učitelja malog Volfganga, ne samo zbog vlastite izvrsnosti; veoma ga je zanimalo kako se muzika predaje deci. Iako Leopold beše tek osrednji muzičar, bio je vrlo istaknut kao pedagog. Njegova cenjena knjiga o učenju violine, objavljena iste godine kada se Volfgang rodio, ostala je uticajna decenijama.
Tako da je Mocarta od najmanjih nogu ozbiljno poučavao stručan učitelj koji je živeo sa njim. Naravno da njegove rane kompozicije i dalje deluju izuzetno, ali one povlače neka provokativna pitanja. Zanimljivo je primetiti da originali nisu ispisani dečakovim rukopisom; Leopold ih je uvek „ispravljao“ pre no što bi ih iko drugi video. Čini se da je vredno pomena i to da je Leopold prestao da komponuje upravo tada kada je počeo da podučava Volfganga.
U nekim slučajevima jasno je da dečakove kompozicije nisu originalne. U Volfgangova prva četiri koncerta za klavir, komponovana kada mu je bilo jedanaest godina, zapravo uopšte nema njegove originalne muzike. Sastavio ih je od dela drugih kompozitora. Sledeća tri dela te vrste, koja se danas ne svrstavaju u klavirske koncerte, napisao je kada mu je bilo šesnaest godina; ni u njima nema originalne muzike, već su, umesto toga, posredi aranžmani delâ Johana Kristijana Baha, kod koga je Volfgang učio u Londonu. Mocartove najranije simfonije, kratka dela koja je napisao kada mu je bilo tek osam godina, veoma su dosledna stilu Johana Kristijana Baha, kod koga je učio u vreme kada su ona napisana.
“Prvo Mocartovo delo koje se danas smatra za remek-delo komponovao je kada je imao dvadeset jednu godinu. To svakako jeste rano, ali ne smemo zaboraviti da je Volfgang dotada iza sebe imao već osamnaest godina izuzetno naporne, stručne obuke.”
Nijedno od tih dela danas se ne smatra za sjajnu muziku, pa čak ni blizu tome. Ona se retko izvode ili snimaju, izuzev kao neobičnosti, zanimljive samo zbog Mocartove kasnije slave. Umesto toga, liče na dela nekoga ko se obučava za kompozitora uobičajenim postupcima – prepisivanjem, aranžiranjem i oponašanjem tuđih dela – dok krajnje proizvode pažnji sveta predočava (i možda malčice doteruje) otac koji je najveći deo života proveo promovišući svog sina. Prvo Mocartovo delo koje se danas smatra za remek-delo, čiji status potvrđuje broj dostupnih snimaka, jeste njegov Klavirski koncert br. 9, koji je komponovao kada je imao dvadeset jednu godinu. To svakako jeste rano, ali ne smemo zaboraviti da je Volfgang dotada iza sebe imao već osamnaest godina izuzetno naporne, stručne obuke.
Vredi zastati da bi se ovo razmotrilo. Kakva god bila ta božanska iskra koju je Mocart možda posedovao, ona mu nije omogućila da stvori dela na svetskom nivou ni brzo ni lako, što neretko pretpostavljamo da božanska iskra čini.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Pravi fakultet ukida prijemni: Jedini uslov za upis biće državna matura
Nikola Todorović U saopštenju Pravnog fakulteta se podseća da je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, u cilju unapređenja kvaliteta obrazovanja, predvidelo da se počev od školske 2023/2024. godine na...
Nastavnik opomenuo učenicu da je došla u školu u prekratkoj majici, otac podneo prijavu
„Na času sam opomeno učenicu sedmog razreda da je došla u prekratkoj majici i da je to neprimereno. Dodao sam da je i juče bila identično odevena, ali pošto sam...
“Učiteljice, mene je sram, nemojte me danas pitati ono Vaše pitanje”
“Učiteljice, mene je sram, ali ja ću moći upisati samo za zidara, nemojte me zato pred svima pitati ono Vaše pitanje: ‘Što bi volio raditi kada odrasteš?'” Znala sam. Znala...
Da li će nastavnici roditeljima učenika pisati obrazloženja za svaku svoju ocenu?
Nastavnici neće biti obavezni da na zahtev roditelja pišu obrazloženje za svaku ocenu. Takvo rešenje neće biti uneto u predstojeće izmene krovnog obrazovnog zakona na kojima se trenutno radi, nezvanično...
Overrated znaci precenjen a ne nepostoji! Nas klasican iskljuciv pristup stvarima koji je cesto karakteristican za Srbe. talenat postoji ali se treba negovati i raditi. Tesko da su od Novaka mogli da naprave Pogorelica i obrnuto! Mnoga deca imaju pritajen talenat koji treba otkriti i pribliziti im.
joj kako si glup. lepo pise rad rad i samo rad. sta tu sad nije jasno. tuzno je, sto je jasno jedino radnima, a neradnici ce i posle smrti da se kunu da nema veze s marljivoscu i predanoscu, samo sta ti bog da. jeste da, mnogo lakse kukati kako su drugi bolji nego potruditi se i ispoljiti svoj maximum.
Darovitost postoji ali darovitost bez rada ne znaci nista. Imam primer vlastitog deteta. Sa odprilike 4 godine pocela je da smislja price i pesmice. Za price sam mislila da mi prepricava crtane filmove a za pesmice sam mislila da nije dobro naucila u vrticu i da brblja gluposti. Ona je uporno plakala i tvrdila da je sama smislila dok sam je ja maltretirala i mislila da ima poremecaj i spremala sam se da je vodim kod psihologa jer ni jednu jedinu pesmicu nije znala mislim na one koje se uce u vrticu. Prosto je odbijala da nauci uvek je bio isti odgovor pesma nije dobra ja znam bolje. Bajke je apsolutno ne zanimaju nikad mi nije dala da joj citam nista tek je mogla da je zainteresuje po neka pricica o zivotinjama. U tom nekom periodu mojih nedoumica da mi je dete debilno dever i jetrva su dobili decaka. Moja cerka je dohvatila neki stari mobilni telefon i snimala sebe dok peva pesmice svom tek rodjenom bratu. Sacekala je devera i dala mu da preslusa. Dever je usao kod nas i pita nas jesmo li culi ovo kao sta jesmo li culi . Pa Anine pesme ovo je dobro i zaista to je bilo interensanto. Onda sam jednu njenu pesmu poslala na neki decji konkurs. U komisiji su bili poznati decji pisci nisam ni ocekivala da je prime na moje veliko zaprepascenje sa svojih 6 godina bila je apsolutni pobednik takmicenja uzrast do 9-og razreda . Meni je to bio sok za dete koje nezna da cita koje ne voli da mu se cita. Tada sam je samo pustila. Slobodan Stanisic i mnogi drugi pisci vide u njoj veliki potencijal i snagu Stanisic tvrdi da on nije upoznao tako malo dete sa tolikim spektrom talenata njoj sve ide lako i da je ona jedino dete koje je on upoznao koje ima snagu Mike Antica. Do sada je ucestvovala na 7 decjih konkursa do 9 razreda i na svih 7 odnela nagrade od toga 4 puta je bila prva i apsolutni pobednik. Da definitivno moje dete ima predispozicija ali ona je mala i to ne znaci nista sad u nekom ranom uzrastu moze da se provuce kao darovito dete ali vec za par godina ako ne bude negovano to isto ce se izgubiti.