Šta da se radi. Ona trenira i vidi se da baš uživa u tome. U međuvremenu u našu kuću su ušle i kopačke. Ljubičanstvene. Fudbalerka se silno obradovala.
Piše: Jasmina Jovanović
Dok su mi ćerke bile male, bilo je očigledno da imam devojčice i da uživam u tome. Nikada nismo furale princeza fazone jer nisam htela da pravim male kopije kopija. Male blede klonove svega što je roze. Ali smo furale haljine i tašne. Haljine koje se nisu uklapale u sveopšte šljokičasto rozilo, ali su bile slatke i bile su za devojčice. I one su obožavale da nose i suknje i haljine. Jedino smo bile u ratu sa šnalicama, mašnama i rajfovima. Izgleda da svojeglave devojčice ne trpe nikakve andrmolje na glavama.
Kako su rasle, nekako su im haljine bile sve manje zanimljive. Eventualno bi dolazile u obzir za neke svečane prilike. Uvek bi to objašnjavale činjenicom kako ne mogu slobodno da trče , penju se igraju i skaču, gde god da smo išli. Ja bih uvek pokušala da ih ubedim da su sve to nekada radile i u haljinama, ali ozbiljan odgovor koji sam dobijala bio je: “Tada smo bile male. Nećemo da se blamiramo.”
Već posle neke šeste godine, trebalo je da ih haljina zaista zadivi i opčini da bi pristale da je obuku. Još jedna – nazvaćemo je “otežavajuća” okolnost – je uticala da njihova buduća ženstvenost utekne. Činjenica da im se otac rekreativno bavi sportom samo mi je otežala situaciju sa haljinama i svim ostalim ženskastim stvarima. Kako su rasle, sve češće ih je vodio sa sobom na trčanje, ponekad i na treninge, a kada bi vreme dozvoljavalo i na utakmice koje je igrao ili gledao.
Leti je svako veče bio na repertoaru ustaljeni ritam. Ako bi im obaveze i vreme dozvoljavali, on bi sa nekim svojim društvom, koje je takođe vodilo decu, išao na obližnji fudbalski teren na trčanje.Tate su trčale koliko god su mogle a deca dok im ne dosadi. Ili dok najmlađa među njima, baš naša ćerka, ne posustane. Onda bi se, pošto je bio mrak, a tate tu negde ali ne tako blizu (teren je veliki i dobrim delom osvetljen, ali mrak je mrak), ipak svi solidarisali i odlazili u bezbedan deo gde je bilo svetla i klupica za odmaranje. Tu bi se pričalo dokle god tate ne istrče ono što treba. Ili bi se, kad malo odmore, igrao fudbal.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Kako se osloboditi straha da SVE može nauditi vašem detetu
Ako se pitate u kom pravcu se kreće naša kultura, saznaćete u nedavno objavljenom tekstu u Njujork tajmsu, u kom Nikol Komforto, novinarka iz Sijetla, opisuje situaciju kada se njen...
Zamke vaspitanja: Glavni znaci da nam deca neće biti zahvalna
Metode vaspitanja po principu „imali smo najbolje namere“ najčešće ne funkcionišu. Neki roditelji trpe kritiku jer su previše nepopustljivi, „treniraju strogoću“ nad svojom decom, drugi pak zbog toga što dozvoljavaju...
Ne možete da priuštite još jedno dete? Evo zbog čega grešite!
Kada razmišljamo da li nam je pametno da imamo još jedno dete, naša računica obično uključuje mnogo nepotrebnog roditeljskog nezadovoljstva. Svaka generacija roditelja sebe verovatno smatra naročito posvećenom, ali ozbiljna...
Metod jedne mame kojim za sekundu smiruje dete koje je besni (VIDEO)
Ejmi Luis Krips iz Kembridža podelila je video u kojem njen sin Kolbi plače, a način na koji ga je njen suprug Majkl smirio pokazao se delotvornim i inovativnim. U...
Nema komentara.