Tata fudbaler, ćerka fudbalerka i mama na ivici živaca…

Šta da se radi. Ona trenira i vidi se da baš uživa u tome. U međuvremenu u našu kuću su ušle i kopačke. Ljubičanstvene. Fudbalerka se silno obradovala.

Piše: Jasmina Jovanović

Dok su mi ćerke bile male, bilo je očigledno da imam devojčice i da uživam u tome. Nikada nismo furale princeza fazone jer nisam htela da pravim male kopije kopija. Male blede klonove svega što je roze. Ali smo furale haljine i tašne. Haljine koje se nisu uklapale u sveopšte šljokičasto rozilo, ali su bile slatke i bile su za devojčice. I one su obožavale da nose i suknje i haljine. Jedino smo bile u ratu sa šnalicama, mašnama i rajfovima. Izgleda da svojeglave devojčice ne trpe nikakve andrmolje na glavama.

Kako su rasle, nekako su im haljine bile sve manje zanimljive. Eventualno bi dolazile u obzir za neke svečane prilike. Uvek bi to objašnjavale činjenicom kako ne mogu slobodno da trče , penju se igraju i skaču, gde god da smo išli. Ja bih uvek pokušala da ih ubedim da su sve to nekada radile i u haljinama, ali ozbiljan odgovor koji sam dobijala bio je: “Tada smo bile male. Nećemo da se blamiramo.”

Već posle neke šeste godine, trebalo je da ih haljina zaista zadivi i opčini da bi pristale da je obuku. Još jedna – nazvaćemo je “otežavajuća” okolnost – je uticala da njihova buduća ženstvenost utekne. Činjenica da im se otac rekreativno bavi sportom samo mi je otežala situaciju sa haljinama i svim ostalim ženskastim stvarima. Kako su rasle, sve češće ih je vodio sa sobom na trčanje, ponekad i na treninge, a kada bi vreme dozvoljavalo i na utakmice koje je igrao ili gledao.

Leti je svako veče bio na repertoaru ustaljeni ritam. Ako bi im obaveze i vreme dozvoljavali, on bi sa nekim svojim društvom, koje je takođe vodilo decu, išao na obližnji fudbalski teren na trčanje.Tate su trčale koliko god su mogle a deca dok im ne dosadi. Ili dok najmlađa među njima, baš naša ćerka, ne posustane. Onda bi se, pošto je bio mrak, a tate tu negde ali ne tako blizu (teren je veliki i dobrim delom osvetljen, ali mrak je mrak), ipak svi solidarisali i odlazili u bezbedan deo gde je bilo svetla i klupica za odmaranje. Tu bi se pričalo dokle god tate ne istrče ono što treba. Ili bi se, kad malo odmore, igrao fudbal.

1 2 3 Sledeća strana

Podeli tekst: