Dok bi ih čekale, moje devojčice su bile uglavnom sa dečacima. I ti dečaci su uglavnom pikali loptu i pričali o fudbalu. Ponekad bi tu pala i mini utakmica gde bi i njih dve bile uključene. Ne mogu mlađu ćerku da zamislim, pošto je od milošte ponekad zovemo Ćuftica; šta li je ona radila i šta je bila tokom tih tekmi? Ali ajde, ne moram sve ni da zamišljam. One bi se uvek vraćale sa tih večernjih trčanja srećne i rumene od fizičke aktivnosti. To su bili jedini trenutci tog leta koje je pržilo, da je čovek mogao da se istrči a da ne kolabira. Ta svežina uveče činila je njihove sportove ostvarivim. Nije mnogo prošlo a Teodora je utrčavši u kuću prva, pre oca i sestre, rekla kako ima super vesti i da će tata sve da mi ispriča. Trebalo je da znam da dečija super vest nikada nije super vest za mame. Moj muž mi je, ponosan, kako samo fudbaler koji igra za veterane (o, kako to staro zvuči!) može biti, rekao da naša ćerka od sutra trenira fudbal! Naša plava, plavooka, dugokosa devojčica, najmršavija i najmanja u razredu (jeste, ovo je teško majci da napiše, ali tako je, uprkos svim našim naporima) od sutra trenira fudbal. Malo je reći da se uopšte nisam obradovala…
A kako je do toga došlo? Pa eto, u tim večernijim mini – tekamama, Teodora je igrala kao zmaj. Pokazalo se da krv nije voda i iako izgleda samo kao žgoljava devojčica, da je na tatu povukla taj fudbalski gen… Od svih gena, ona da povuče moj omraženi…
I da, još jedna sjajna vest – biće jedina devojčica u našem selu koja trenira fudbal (duboki uzdah) pa je eto trener koji je video i koji joj je ponudio da trenira, rekao da ona neće plaćati čak ni članarinu! Oni su bili više nego ushićeni, a tata je pucao od ponosa, jer mu je nasamo trener rekao da fudbalerka ne čuje, da je bolja od većine dečaka koji već neko vreme treniraju. Bila sam sleđena od užasa! Odmah sam zamislila scenu u kojoj dobija batine jer su dečaci ljubomorni što je ona bolja i što je trener hvali. Zna se već, ne dao ti Bog što ti majka pomisli..
Nikada svoje devojčice nisam videla u nekom sportu sem ako to nije rekreativno. Sport je kul, naravno da jeste, nisam ja sad neka mrziteljka sporta (samo mrziteljka fudbala), ali samo dok je zabava i rekreacija. Posebno za devojčice. Dečake i mogu da zamislim kako se bave sportom, kako putuju, treniraju, muče se, izgaraju za rezultat ali devojčice ne mogu. U stvari, možda neke druge devojčice, neke koje nisam ja rodila. One neka treniraju i bave se sportom, ali moje.. Od toliko sportova koji postoje, gde baš fudbal, vajkala sam se ja. Muž je probao da me uteši: ”Da, ali koliko sportova možemo sebi da priuštimo u ovom našem selu?”
