Bio je u pravu, fudbal je bilo jedino što smo imali a da nismo morali da se vozikamo negde barem 10 kilometara daleko, da plaćamo gorivo, čekamo je, ili strepimo ako bismo je poslali busom. Da je ikada izrazila želju za bilo čime, mi bi smo i to radili. Kome bismo ako ne svojoj deci. Naravno, bile su dovoljno aktivne i družile su se decom sa kojima su besomučno vozile bajs, igrale sve moguće i nemoguće igre loptom i provodile sasvim dovoljno vremena napolju, tako da nikakvu grižu savesti nismo osećali što ništa ne trenira. I ona nije tražila .I onda, eto, po drugi put je u moj život ušao fudbal. Prvi put zajedno sa njenim ocem i evo sada po drugi put kao njen izabrani sport. Ko me kleo – nije dangubio, što bi rekle babe.
Šta da se radi. Ona trenira i vidi se da baš uživa u tome. U međuvremenu u našu kuću su ušle i kopačke. Ljubičanstvene. Ona se silno obradovala. Ja sam se obradovala zbog njene radosti, ne zbog kopački, pa sve i da su od zvezdane prašine ili ko haljina Skarlet O Hare, boje ružinog pepela majke mi, i dan danas ne znam koja je to boja, samo pretpostavljam).
Moram da je podržim. I da se radujem njenim golovima i svemu što uz njih fura… Ne pamtim baš fudbalske termine. Moj muž se nesvesno pobrinuo da od fudbala imam blagu fobiju, a nekad čak i živčanu koprivnjaču (da, da, to postoji) ali ona to ne sme da vidi. Pretvaram se, jer mame moraju da budu podrška. Pretvaram se, zato što ne rađamo male klonove sebe samih, već male ljude koje i sami ne poznajemo sasvim. Uvek ima nešto što o njima ne znamo. Pretvaram se da volim fudbal, jer ni oni sami sebe ne poznaju i ko zna koliko će još sportova da je očara dok ne odabere svoje buduće zanimanje. Eto, pretvaram se…
