Тата купи ми ауто: Мирко Митровић

Мирко Митровић је оснивач родитељске заједнице Први пут с оцем, која је до сада организовала преко 70 кампова, такмичења, хуманитарних акција, сплаварења… Као отац четворо деце, за Детињарије говори о свом родитељском искуству.

Представите нам се као тата?

Човек какав је у животу, такав је у очинству. Тако бар ја то видим. Професионално и приватно ја сам неко ко воли да иновира, ко жели да унапреди ствари, да окупи људе око добре идеје и створи добар систем и да остави нешто што ће други даље унапређивати. И не могу да будем другачији тата од тога какав сам иначе у животу.

Да ли мислите да равноправно учествујете са мамом ваше деце у васпитању?

Наиђу тренуци када више преузмем ја, а некад супруга преузме више обавеза на себе. Верујемо да је васпитање вишеслојан процес и да се не састоји само од оног што се може измерити гледајући споља, дакле у труду око домаћих задатака или одвожењу на тренинг. Као и свако учење, и код васпитања имамо ниво информација, па вештина, па навика и тек онда ниво вредности. А тај ниво се највише рачуна, да ли смо научили дете да буде добар човек или не.

Колико пороводите времена са својом децом?

Недовољно. Корона је то мало поправила тако да сад радећи од куће имам више прилика да будем са децом више пута на дан плус време које проведемо увече и викендом. У сваком случају, да могу да од нуле бирам професију којом ћу се бавити, сада мислим да бих одабрао неку породичну производњу где бисмо могли да радимо сви заједно.

Колико времена је потребно да се на креативан начин посветите детету?

Активирајући се креативно са дететом човек и сам буди дете у себи и то је оно што је лековито. Некад је то сат времена, некад пола дана, у сваком случају се треба бескомпромисно трудити да то време буде што веће и што квалитетније.

Колико ваш професионални живот утиче на васпитање детета?

Трудим се да ме омета што мање у смислу одузимања времена и доношења стреса кући, а флексибилност и сјајна екипа на послу ми то омогућавају. Са друге стране на послу научим доста ствари из домена рада са људима и развијања односа, које после примењујем на васпитање деце.

Шта ви кажете о поверењу између родитеља и деце? Да ли постоји разлика у васпитању женског и мушког детета?

Поверење је природан исход доброг дугогодишњег односа између људи, па и између родитеља и детета. Дете које одраста у атмосфери поверења, постаће одрасли који има капацитета да верује себи и другим људима.

Разлика у васпитању мушке и женске деце је естетска, на пример за прве ти треба мало више вештине рвања, а за друге вештине чешљања и плетења косе. Све друго, поверење, поштовање, посвећеност, време… је исто.

Можете ли да опишете савршено дете?

Савршенство је опасна ствар. Сигуран сам да тако нешто у реалности не постоји, сем можда на филму, али постоје родитељски императиви упућени деци да буду савршена. Гимназија Пало Алто је најпрестижнија гимназија на свету, пуна деце која са собом у школу доносе тај императив савршености. Уз то што је најпрестижнија и даје најбоље услове за одабир факултета, то је гимназија са највећим бројем самоубистава деце којима је увид да нису савршена био неиздржљив.

Оно што постоји је аутентично, неспутано, љубопитљиво, вредно, дружељубиво дете које има право на грешку и које те грешке користи да из њих учи. То је по мени идеал коме треба тежити када размишљамо о томе шта желимо да постигнемо као родитељи.

Какав је Ваш однос према друштвеним мрежама?

Угасио сам лични фејбук налог пре две године, ето какав је мој однос. Лично сматрам да ниједна ствар није лоша сама по себи, али друштвене мреже носе једну опасност за све, поготово за оне који одрастају, јер дају илузију друштвеног живота. Као што жвакање гуме за жвакање нашем организму даје илузију храњења, тако друштвене мреже дају илузију задовољења потребе за другим људима. Да ли ће нас неко препознати као вредна бића није толико битно кад смо одрасли, али када смо деца то је душевна потреба и ако уместо задовољења те потребе ми имамо илузију, онда у ствари не одрастамо већ са психолошким развојем стојимо у месту.

Наш гастро уредник је Ненад Гладић – Лепи Брка ради емисију “Кувајмо с децом ” са дванаестогодишњом девојчицом Јојом, кроз ову емисју тежимо да научимо децу основним кулинарским вештинама. Каква је ситуација код Вас у кући (кухињи) по овом питању?

Спремање хране нам је саставни део заједничких ритуала. Сва деца су научила да спремају палачинке са све окретањем у ваздуху већ ту негде око пете године, вероватно управо због тог окретања у ваздуху. Волимо да месимо хлеб и разне друге ствари, то је једно од ретких поља где сам бољи него супруга, и тај догађај деца не пропуштају. Свако од деце има неки свој специјалитет који воли да спрема за све, Милица спрема паштету од туне, Светозар најбоље спреми пржена јаја, Милутин уме да умеси разне врсте лепиња и сомуна, а Мила врхунски спрема палачинке и купус салату. Кад кампујемо ту се видици шире, па и начини припреме хране.

Шта кажу ваша деца о вама као тати?

Немам појма, надам се да кажу да нисам лош.

Који је ваш савет нама по питању васпитања деце?

Дато нам је да проживимо неко ограничено време на земљи, за некога је то 50 за некога 90, али свакако ограничено. И ми то време проводимо овако или онако. И на крају нам често буде жао што нисмо више радили неке стари и били више у друштву неких људи. Мој би савет био да размишљамо шта би требало више да радимо и са којим људима више да се дружимо да не бисмо жалили на крају.

Да ли се улога тате по Вама данас свела на “Тата купи ми ауто”?

Због брзине и снаге потрошачког начина живота доста је очева које прегазе обавезе према каријери и обезбеђивању средстава за живот, а да нису размислили да ли живот заиста то захтева од њих. Са друге стране видим да има све више оних који се опирући томе духу покушавају да раде свој очински посао што боље и дају све од себе. Ове прве можемо невољно да сврстамо у групу очева спонзора, како ви кажете “Тата купи ми ауто”, али ови други очеви ће учинити да свет у будућности буде место достојно Живота, јер “кад не буде нас више, то ће бити само смена!”

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: