Tate, pustite ih da vam se „penju na glavu“ da se kasnije ne biste kajali

Kad pomislim na svog najstarijeg sina koji me više ne dočekuje onako na vratima, osećam neko probadanje u grudima i razumem zašto je taj otac plakao.

Prisustvovao sam sastanku u crkvi na kom sam slušao oca petoro dece kako diskutuje sa drugim očevima o roditeljstvu. Njegova deca su uzrasta od 7 do 21 godina. Pričao je o mnogo različitih tema, ali ono što mi se urezalo jeste njegova rečenica:

„Ljudi, kada dođete kući, ono što treba da uradite je da samo spustite torbe na pod i pustite da se deca pentraju po vama; ne mogu da vam opišem od kolikog je to značaja.“

A onda je počeo da plače. Nije sklon lakom puštanju suza, pa smo svi bili malo zatečeni. To nije bila tuga. Bilo je kajanje.

Imam troje dece, uzrasta 2, 7 i 9 godina. Kada se rodio najstariji sin, Tristan, imao sam 24 godine i bio sam student druge godine fakulteta. Redovno sam išao na predavanja i radio sam skoro puno radno vreme konobarišući i moram priznati, kada je bio dovoljno odrastao da mi se obraduje kada dođem kući, poslednje što mi je bilo na pameti je da ga pustim da se vere po meni. Ovo ne znači da on nije to pokušavao. Kada je imao između 2 i 6 godina, bukvalno sam morao da ga otkačinjem sa svoje noge kada dođem kući. Ne želim da kažem da se uopšte nisam igrao sa njim i valjao po podu s vremena na vreme, ali samo priznajem da mi to nije bio prioritet.

Normalno, želeo sam da sednem da pojedem nešto ili da poljubim svoju ženu, proverim poruke i mejlove ili sam žurio da prionem na završavanje nekog rada za fakultet da ne bih zaglavio budan do ujutru. Tada sam bio posvećen poslu i obrazovanju, jer sve će se to isplatiti, što se i ispostavilo tako. Ali usput sam zanemarivao svog malog sina, trudeći se da što više napredujem. Kajem se zbog toga.

Sada, Tristan i nije toliko uzbuđen kada se vratim sa posla. Devetogodišnjaci se vode kao predtinejdžeri i, da vam kažem, vidi se. Kada dođem kući, on obično sedi na kauču, domaći je urađen, slušalice su u ušima i udubljen je u igricu koju igra na svom tabletu. Često čučnem pored njega, skinem jednu slušalicu i pitam: „Kakav ti je bio dan?“

Nasmeje se, promrlja nešto o tome da je dan bio „okej“ i vrati se svojoj igrici. I ponekad, u tim momentima, razmišljam o tome šta sam propustio. Osećam se kao da ga jurim da mi pokloni malo pažnje zato što sam propustio kada je on tražio moju pažnju. Nije da on mene odbacuje. Verujem da nas dvojica imamo dobar odnos, i većinu vremena je on jedno predobro dete. Samo postaje samostalniji i manje ga zanimamo moja pažnja i ja, a više njegova interesovanja i on sam.

Razmišljao sam neko vreme o ovome, ali nešto u rečenici tog oca na sastanku, u njegovom licu na kome se videlo žaljenje, sklopilo je kockice u mojoj glavi. Ja nemam petoro dece, imam troje. I sve troje su prilično mladi, ali kada pomislim na svog najstarijeg sina koji me više ne dočekuje onako na vratima, osećam neko probadanje u grudima i razumem zašto je taj otac plakao.

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana