PLAY IS NATURAL TO CHILDREN AS BREATHING. IT IS A UNIVERSAL EXPRESSION OF CHILDREN, AND IT CAN TRANSCEND DIFFERENCES IN ETHNICITY, LANGUAGES, OR OTHER ASPECT OF CULTURE (DREWES, 2006)
IGRA JE PRIRODNA ZA DETE KAO I DISANJE. TO JE UNIVERZALNI DEČJI IZRAZ I MOŽE NADMAŠITI ETNIČKE, JEZIČKE I DRUGE KULTUROLOŠKE RAZLIKE. (DREWES,2006)
Piše: Marija Živković, psiholog i praktičar terapije igrom
Ovo je jedan od značaja igre za mentalno zdravlje svakog deteta. A u isto vreme objašnjenje šta u životu jednog malog bića igra znači ukoliko ono to verbalno ne može da objasni. To što za decu igra predstavlja potpuno prirodno okruženje, nama koji duboko verujemo u moći terapije igrom mnogo pomaže. To nije trenutak kada im se postavljaju pitanja, to nije trenutak kada se treba ponašati na određen način, to je trenutak kada su oni svoji na svome uz podršku edukovanog terapeuta.
Sećam se jednog od svojih klijenata sa problemima u ponašanju koji je prilikom prvog ulaska u sobu bio oduševljen igračkama i upitao me: „Sve ovo mogu da koristim? Baš sve?! Čak i ove mačeve?“ Specijalna soba za igranje pružila mu je mogućnost da se izrazi na način koji u svakodnevnom životu, možda, nije bio poželjan ili dozvoljen.
Kroz igru deca na razvojno adekvatan i terapijski moćan način uče da grade odnose sa odraslima, da razvijaju kritičko mišljenje, uče načine na koje mogu rešavati različite vrste problema, uče se socijalnim veštinama, regulišu sopstvene emocije… u svemu ovome se ogleda terapijska moć igre. Charles E. Schaefer govori o 20 terapijskih moći igre, ja danas sa vama delim neke od njih kroz primere iz moje prakse.
Na prvom mestu je SAMOIZRAŽAVANJE, ono što najčešce srećem u praksi. „Igračke su detetove reči, igra je detetov jezik“– rekao je Garry Landreth i upravo u tome se i ogleda njena terapijska moć. Dete kroz igru, na njemu adekvatan način, prorađuje svoju svakodnevnicu – ono što ih čini srećnim, manje srećnim, zabrinutim, tužnim, odbačenim, izolovanim.. Imala sam nekoliko klijenata koji su osetljivog zdravlja i često su bili u kontaktu sa lekarima i medicinskim osobljem. Njihova igra je većim delom bila vezana za njihov boravak u bolnici i njihov kontakt sa lekarima. Bilo je situacija kada su se iz sesije u sesiju igrali lekarskim setom i lečili druge igračke. A bilo je i situacija kada sam ja bila pacijent, lečili su me i stalno mi ponavljali kako nemam čega da se plašim („Injekcija neće puno boleti, samo češ osetiti malo peckanja i gotovo“) i da će sve biti u redu. Ono što su imali u svojoj svesti a nisu mogli da verbalizuju su kroz konkretne igre u specijalno sobi prorađivali. Šta je zapravo srž ovakve simboličke igre? U njoj postoji emocionalna distanca, jer se u igri to ne dešava detetu koje odigrava događaj, već nekom drugom – medi, zeki, terapeutu.. U tome i jeste jačina i značaj ovakve igre.
