"Ti si moja jedina svetla tačka" nije ljubav prema detetu, već zloupotreba

Većinom jedan roditelj glumi žrtvu drugog, dok se deca regrutuju u redove spasitelja. Bar jedno dete. Ono najosetljivije.

Foto: Freepik

Kad god je mami bilo teško, mama bi je zagrlila i rekla joj: ti si moja jedina svetla tačka.

Porasla je sa nekoliko znanja o sebi.

– Moja mama živi u tami. Njen život je mnogo težak. Njeno jedino svetlo sam ja. Zato moram pažljivo i uvek da svetlim kako se mama ne bi izgubila u svom mraku.

I tako, korak po korak, svetleći mami, ova devojčica nije naučila da svetli sebi. Ništa nije naučila o svojoj tami, jer kada morate da svetlite drugom, kao njegovo JEDINO svetlo, ne smete sebi da dozvolite ni mrlju tame.
Postajete onaj jedini far na automobilu tuđeg života, osuđeni da drhtite od straha pri svakoj krivini, dok volan nije u vašim rukama.

Tako je ova devojčica izgubila detinjstvo. Zaglavila je u anksioznosti. Zaglavila u perfekcionizmu. Onom moram da budem mirna, tiha, najbolja, jer tako ću biti mamina uteha. A i tata će biti bolje volje. A to košta mnogo.

– Da je njena jedina uloga u njenom jedinom životu da da svetli u maminoj tami. Da bude mamin spasitelj tako što će biti savršena. Kasnije su mamu zamenile neke druge roditeljske figure kojima je jednako pokušavala da bude savršena i da svetli.

– Da je njoj samoj svaka tama zabranjena. Baš sve što može da navuče neki oblak tame na mamino lice, zabranjeno je. Ljutnja, tuga, strah, bes…zabranjeno je.

– Da nema pravo da ne zna, ne ume, da mrzi, da besni, da joj se gadi, da povisi ton, da pusti suzu, da ima neke „zadnje“ misli. Sve njene karte moraju da budu na stolu i baš sve moraju da budu svetle.

– Da ona i nije tu za sebe, kao što ni njeno svetlo nije tu za nju, već samo za druge, pa ako nema nikog kome će svetleti, onda je ona cela tamna. Da je sama, za sebe, bezvredna.Osećala je ogroman strah od samoće.

– Da je ljubav kada si nekome JEDINA svetla tačka. Zato je gušila druge kao što je mama nju.

I da se razumemo, njena mama nije bila psihopata. Bila je jedna od uobičajenih predstavnika našeg vaspitačkog sistema koji eksploatiše jednu dramatičnu porodičnu igru.

SPASITELJ, ŽRTVA, PROGONITELJ. Dramatični trougao. Koji se igra eksplicitno ili implicitno u većini naših porodica.

Igra se u celom društvu. Glorifikuje kulturom. Gratifikuje u društvu.

Igra u kojoj nema pobednika, jer su svi zarobljeni i poraženi.

I većinom jedan roditelj glumi žrtvu drugog, dok se deca regrutuju u redove spasitelja. Bar jedno dete. Ono najosetljivije.

I to je zloupotreba. Dečijeg mozga, koji se oblikuje. Dečijeg detinjstva, koje ima pravo na bezbrižnost.

I ovde nije reč o tome da nema pravih žrtava, međusobnih, među mamama ili tatama. Svega ima.

Ovde je reč o tome kako iznedriti zdravo dete.

Koje će naučiti životne veštine tako što se bavi sobom i ima oslonac u roditeljima. Ne tako sto će se još nejako i u neznanju i bez svog izbora pretvoriti u tuđi osnonac. To stvara anksiozne odrasle ljude.

Znam i sama koliko je roditeljstvo izazovno i nikome ne pametujem. Samo me ništa toliko ne iznervira koliko zloupotreba dece. Regrutovanje dece. Teranje dece da biraju strane između roditelja.

Deci su za razvoj mozga potrebna oba roditelja, kao dva prozora. Deca kroz roditelje vide život. I ako ga ta dva prozora teraju da bira koji mu je draži, jednom će imati brdo unutrašnjih konflikata, od kojih neće moći da diše. Imaće posvađane unutrašnje prozore.

Zato, ostavimo decu da žive, nisu birala da se rode, ali smo mi birali s kim ćemo ih roditi. Deca s tim nemaju ništa.

Ljiljana Milić
Trener ličnog razvoja
Izvor: PromenaDA

Podeli tekst: