Tinejdžerske godine: Nemojte odustati od komunikacije sa detetom

Piše: Jelena Holcer

Sa tinejdžerima zaista nije lako razgovarati. S jedne strane, očekuju da ih tretirate kao odrasle, ali sa druge strane svesni su da, kao odrasle osobe, gube razne privilegije koje su imali kao deca. Većina njih se, po mišljenju roditelja, ponaša sasvim neprihvatljivo.

Gledaju kroz vas kada im nešto govorite, misle da ste dosadni, stari, prevaziđeni („smarate“ ih), već time što ste odrasli, kada nešto predložite prave bolne grimase. Lupaju vratima umesto pozdrava, glume da su superiorni, često lažu ili ćute, dok razgovaraju telefonom, govore u šiframa da ih vi ne bi razumeli (mada vole i sms ili chatovanje…)

Međutim, iako glume samodovoljnost, očajnički im je potreban sagovornik. Vrlo često su duboko usamljeni i nesrećni. Njihovi roditelji se povlače, ili negoduju: „u moje vreme nisam ni znao da pubertet postoji, pa šta mi fali!“ i slično. Iako su individualne razlike velike, pubertet je bio težak period i roditeljima, ali su oni to kasnije – zaboravili. To je razlog više da ne shvate koliko je teško detetu kada i ono dospe u tu fazu između deteta i odrasle osobe.

Radeći sa tinejdžerima i roditeljima, u jednoj beogradskoj srednjoj školi, zanimalo me je postoji li ključ ili moguće rešenje za stalne sukobe u njihovoj komunikaciji. Istraživanje “Umeš li da razgovaraš?” obuhvatalo je i anketu sa brojnim pitanjima, zamišljenim situacijama i primerima ličnih iskustava.

Između ostalog, tinejdžeri su odgovarali i na pitanja:

1. Kad se sa nekim svađam, najviše me nervira ………….(dopisati odgovor)

2. Kad se sa nekim mirim, posle svađe, najvažnije mi je…. (dopisati odgovor)

Na prvo pitanje najviše odgovora bilo je: ”što me sagovornik ne čuje, što ne razume šta hoću da kažem, što ne mogu da kažem sve što želim, što na kraju ništa ne rešimo…

Tipični odgovori na drugo pitanje bili su: da se svađa ne ponovi, da se stvarno dogovorimo (trajno a ne privremeno), da smo poštovali jedno drugo, da smo se razumeli, da smo se potrudili da se pomirimo…

Kao zaključak i rezultat ovog istraživanja “moji” srednjoškolci su izveli svoja “Pravila komunikacije”. Sva pravila su svrstali u dve grupe, i to: 1. pravila dobra (idealna pravila, tj. šta svakako treba primenjivati u komunikaciji kako bi ona bila uspešna) i 2. pravila loša, tj. NE pravila (pravila idealna za izbegavanje, tj. šta svakako treba preskočiti, kako bi komunikacija bila dobra).

Pravila dobra:

• “pretvori se u uvo” tj. slušaj najpažljivije što umeš čak i ako te neko vređa ili ponižava
• dok neko govori samo ga slušaj, umesto da smišljaš šta ćeš mu ti odgovoriti
• gledaj sagovornika u oči, obuzdaj grimase i tikove
• budi podrška, pokušaj da razumeš sagovornika iako se ne slažeš sa njim (razumevanje nije isto što i prihvatanje tuđeg mišljenja, već samo usvajanje činjenice da svi imamo pravo da mislimo drugačije)
• ono što čuješ i razumeš ali ne možeš da prihvatiš ili poveruješ – proveri. Dobra forma za to je: “Ti misliš da…”(pa ponoviš ono što si razumeo a ne možeš da poveruješ…)
• pronađi druge reči umesto: “budalo”, “kretenu”, “nemaš pojma”, “mali si ti za to”, “nikada nećeš razumeti”…
• koristi reči: “izvini, hvala, u pravu si, pogrešio sam… “
• kada pričaš o nečemu važnom nemoj da pušiš, jedeš ili svaki čas prekidaš razgovor telefonirajući
• ako počne da te nervira sam sagovornik ili ono što on govori obrati pažnju na sopstveno disanje, počni da brojiš u sebi i ne dozvoli da te obuzme bes.
• ako vidiš da razgovor kreće u smeru vređanja a ne umeš ili se ne setiš da ga preusmeriš – prekini razgovor
• ako vidiš da je sagovornik izrazito iznerviran, povređen ili emotivno uzdrman – prekini razgovor
• ako želiš konkretan odgovor, pitaj konkretno pitanje (opšte pitanje je: “Kako je danas bilo u školi?” a očekivan odgovor: ”Dobro”. Ali na pitanje “Šta ste danas radili iz matematike?” mora se dati konkretan odgovor.)
• insistiraj na dvosmernosti. I ti imaš (ako si dete) pravo da tražiš da budeš uključen i upoznat sa životom tvojih roditelja. Odnosno: kao što oni pitaju kako je tebi bilo u školi i da zahtevaju i dobiju odgovor, tako i ti imaš pravo da tražiš i dobiješ odgovor na pitanje kako je njima protekao dan.
• drži se ovih pravila iako ih se tvoj sagovornik ne drži

Pravila loša ili NE pravila:

• ne ćuti ali ni ne prekidaj sagovornika dok govori
• ne ustaj u sred rečenice,
• nikada na pitanje:”Zašto?” ne odgovaraj: “Zato”.
• ne podilazi sagovorniku: “Ti si tako pametan, ti to najbolje razumeš, ti…”
• ne hvališi se: “Ja to najbolje znam jer sam…”
• ne vređaj: “Glup si ti za to..”
• ne preti: “Pokazaću ja tebi!” “Videćeš kada ti dođe otac!”
• ne viči već stalno pokušavaj da razgovaraš (ton i visina glasa uveliko određuju da li se svađamo ili razgovaramo).
• ne stišavaj situaciju rečima: “Pazi, čuće te komšije!”
• ne uplići u konflikt treću osobu i ne traži da ti neko “drži stranu”
• ne psuj i ne vređaj
• ne budi zlopamtilo, tj. ne “nabijaj” sagovorniku nešto što se desilo odavno
• ne shvataj sagovornika kao neprijatelja samo zato što se u nečemu ne slažete
• ne nudi savet kada ti to niko ne traži
• ne zaboravi da, bez obzira kako se jako svađate, kad se rastajete pružite jedan drugom ruku, u znak pozdrava (ako ste drugari), ili završite razgovor u kakvom-takvom miru (ako ste u sukobu sa roditeljima). Miran završetak će vam omogućiti da sledeći put nastavite razgovor umesto da započnete period ćutanja.

Ova pravila smislila su deca tinejdžeri. Zanimljivo je da su im NE-pravila bila mnogo zabavnija. Deca su ih lakše pronalazila, lakše se sa njima snalazila, jer su upravo ona bila njihova najčešća iskustva iz komunikacije sa roditeljima. Pored ovih nabrojanih pravila mogla bi se navesti mnoga druga. Teško ih je klasifikovati po važnosti jer se čini da je većina njih podjednako važna.

Ipak, godinama posle ovog istraživanja nosila sam gorak utisak da su ova pravila važna ne samo za dobru komunikaciju sa tinejdžerima već za dobru komunikacije uopšte. Svi ih poznajemo, svima nam prijaju ali je upravo njihovo nepoštovanje najčešći razlog sukoba. Izgleda da smo ih zaboravili, baš kao što smo zaboravili kako izgleda biti u pubertetu.

Nemojte odustajati od komunikacije sa svojim detetom. Iako tinejdžeri često odaju utisak da im vaše mišljenje ništa ne znači i ignorišu vaše pokušaje da ostanete uključeni u njihov život – nastavite sa pokušajima da razgovarate. Iznenadite ih pozitivnim reakcijama. Odolite provokacijama. Recite im da ih volite kad se najmanje nadaju. Oni nisu skloni da otvoreno pričaju o svojim problemima, tako da je na vama da razvijete sluh i za skrivene poruke i čitanje između redova. Nije dovoljno da samo vi govorite, već i da pokazujete iskrenu spremnost da čujete šta ono ima da kaže. Uostalom, tinejdžeri imaju potpuno istančan sluh. Pričaju samo dok znaju da ih slušate.

Izvor: B92

Roditeljsko zgražavanje

U svoj toj želji da od svoje dece napravimo uspešne ljude zaboravljamo važne stvari

Šta mislite šta je najvažnije vašoj deci?

U odnosu sa decom, najvažnija je predvidivost

Istraživači tvrde: Dečji mozak razvijaju putovanja, a ne igračke

Ako pripadate onoj grupi roditelja koja se trudi da zaustavi gomilanje igračaka u svom domu, imamo dobre vesti za vas. Stručnjaci savjetuju da putovanja i nova iskustva bolje utiču na...

Nezdravi odnosi: Kad majka previše vezuje dete za sebe

– Svako ko nekad potraži pomoć psihologa ima problem u odnosu sa nekim od roditelja. Najčešće je to majka. Odnos deteta i majke veoma je bitan u prve tri godine....

Da, vaš osmogodišnjak treba da ume da opere veš

Stručnjak za dečji razvoj dr Debora Golboa smatra da bi dete trebalo da počne da vam pomaže već u uzrastu od 18 meseci. Redovno obavljanje kućnih poslova je najbolji način...

Zoran Milivojević: Problemi “voljene dece” su nov izazov za psihoterapeute

Nove generacije su odrasle i neki od njih su počeli da dolaze na psihoterapiju zbog različitih problema. Kako veliki broj pripadnika određene generacije ima neke svoje zajedničke osobine, psihoterapeuti su...