Tinejdžersko pitanje pred kojim se zastane - Mama, mogu ja da pijem kafu?

Normalno je da će poželeti da osete taj “užitak” koji spominju svi koji redovno srču kafu, od kojeg (sad to definitivno znaju) ne raste rep ni deci, niti bilo kome.

Piše: Jelena Kovinčić

Kada se u mamin život upetlja i tinejdžersko doba njenog dragog deteta, onda je potpuno normalno da dobijate pitanja na koje nemate spremne odgovore, niti ste ikada mislili da ćete trebati dati odogovor na baš takav upit.

Tako sam i sama bila zatečena kada me je moja tinejdžerka pitala – da li može da proba Nes kafu s ukusom Milka čokolade?

Budući da ja ne pijem kafu iz zdravstvenih razloga, momenat svoje zatečene ukočenosti prerezala sam jednim kratkim – Ok, može.

Ne mogu reći da sam bila nesrećna, niti posebno srećna što mi dete poraslo do visine rafova na kojima se nudi 100 vrsta kafe, jednostavno – zapljusnuo me talas pitanja i dilema, koje ću i na ovaj način, zajedno s vama, probati da sebi objasnim.

Zašto se tinejdžerima uopšte i pije kafa?

Logično je da kafa nije voda, i da je tinejdžerski organizam ne traži po sili i zakonima prirode.

I naravno da je celokupno iskustvo koje deca proživljavaju s nama matorcima, glavni krivac za to.

Ako mama ili neko drugi od ukućana pije kafu, velika je verovatnoća da će je i dete poželeti i zatražiti u jednom momentu.

Verovatno smo svi bili svedoci onog “sipanja u tanjirić” crne “turske” kafe od strane naših baka i starijih gospođa, koje su imale tu magičnu količinu, tačno toliko za decu, jer od više “hoće da naraste rep deci” 🙂

Naši klinci, deca modernog doba, nisu baš toliko u prilici da uživaju u crnoj tečnosti iz tanjirića, jer se kafa do te mere fensirala, te je ona crna “turska” zamenjena brojnim kombinatorikama koje više imaju veze s matematikom, nego kafom: 2 u 1, 3 u 1, i ostali algoritmi.

Male, slatke šoljice sa cvetićima, zamenile su velike šolje od 2-3dl, iz koje se nakon kafe, ‘ladno može jesti supa ili nešto drugo čorbasto 🙂

Bilo šta od navedenog da deca gledaju u svojoj kući, potpuno je za očekivati da će i sama poželeti da probaju.

Normalno je da će poželeti da osete taj “užitak” koji spominju svi koji redovno srču kafu, od kojeg (sad to definitivno znaju) ne raste rep ni deci, niti bilo kome.

A šta je sa decom čiji roditelji ne piju kafu?

Zašto bi oni da je probaju?

Kao recimo, moje dete…

Budući da moj muž vrlo retko kod kuće pije kafu, mogu jedino zaključiti da je na moje dete presudan uticaj imao marketing.

Očaravajuće reklame s televizije, prelepa pakovanja, arome koje se mešaju s kafom, simpatične šolje za kafu… Stvarno za poželeti. I meni se nekada nešto baš baš dopadne, iako to ne bih sigurno probala. Ali, ne mogu reći da nije sjajno spakovano za oči. Ili nos.

Takođe, veliki motivator za pokretanje navike ispijanja kafe je društvo.

Posebno u ludim, tinejdžerskim godinama.

“Ako pije najbolja drugarica, naravno da ću i ja probati.” Zvuči poznato?

Nekada, kada su tinejdžerke više vremena provodile gledajući se u oči jer mobilnih telefona nije bilo, kafa se pila i zbog gledanja u šolju 🙂 Smešno, ali istina. Zbog “ubadanja želje” gutalo se na litre crne gorke vode… Eto mene, živog primera…

Mislim da je u redu zadovoljiti prvu znatiželju, biti fer i dozvoliti neki iskorak u svet kafe sa ukusom vanile ili debele pene koja se srče cevčicom, ali šta ćemo ako dete zatraži da to radi svaki dan?

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana