Slušali smo da u ludilu koje nam se događa ima nekog sistema, ali ga sami nismo mogli dokučiti. Zato smo potražili pomoć od drugih. Organizovali smo naučni skup na koji smo pozvali dokazane stručnjake iz sfere obrazovanja, univerzitetske profesore, publiciste, kulturologe, demografe, direktore, nastavnike – praktičare…
Koji bi bio generalni zaključak skupa o ulozi škola u neoliberalnom svetskom poretku?
Neoliberalni svet nije uspeo, niti mu je to zaista bio cilj, da ispuni svoje obećanje da će ostvariti najveće dobro za najveći broj ljudi. Uspeo je samo da upregne većinu u ostvarivanje trgovačkih ciljeva manjine. Za taj cilj trebalo je napraviti čoveka koga karakteriše uklopivost, povodljivost i gramzivost, individuu kojoj ne smeta nedostatak ljudske perspektive. Štaviše, niko ne sme da brine za opšteljudsko blagostanje, jer svako mora da juri za svojim individualnim zadovoljstvima.
Tradicionalna škola, koja je kod učenika razvijala samostalnost, kritičko mišljenje i nezavisnost, direktno je suprotstavljena zahtevima savremene organizacije društva. Ta škola se, po vladajućim ekonomskim kriterijumima, smatra neefikasnom, jer razvija sposobnosti koje današnja društvena elita ne samo da ne ceni već ih smatra štetnim. Osvestiti pojedinca suprotno je interesu funkcionisanja sistema. Nosilac te osvešćujuće uloge tradicionalne škole je tradicionalni nastavnik koga treba, u interesu savremene organizacije društva, de(kon)struisati i od vaspitača napraviti vaspitanika, od autoriteta i uzora pokornog državnog činovnika. Na tome treba ozbiljno poraditi.
„Tradicionalna škola, koja je kod učenika razvijala samostalnost, kritičko mišljenje i nezavisnost, direktno je suprotstavljena zahtevima savremene organizacije društva.“
Rušenje osvešćujuće uloge škole i nastavnika ima podršku i opravdanje u učenicima koji ne žele da budu osvešćeni, jer to navodno izaziva bol. Koliko ste puta samo čuli da im se deca u školi muče?! Štiteći učenika od bola, savremena pedagogija štiti pojedinca od „tragedije saznavanja“. Učeniku se, u stvari, brani da postane čovek.
Dragan Matijević /predsednik Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije/
Izvor: pecat.co.rs
Tekst ima delova sa kojima se slažem u potpunosti, ali uvek ima ali… Volela bih da su naše škole pune nastavnog kadra koji je spreman da brani vrednosti tradicionalne škole, koja je kod učenika razvijala samostalnost, kritičko mišljenje i nezavisnost i direktno se suprotstavlja zahtevima savremene organizacije društva. To bi značilo da postoji kritična masa koja bi imala snagu da se suprotstavi savremenom besmislu. Moje iskustvo je da je sve više onih koji decu uče upravo da se povinuju „zahtevima savremene organizacije društva“. Kada se malo više zagrebe ispod površine, koja priznajem u najvećem broju slučajeva upravo odslikava savremeno društvo, shvati se da postoje i deca (mali ljudi) koji su sasvim svesni šta im ko od nastavnog kadra daje i vrlo raspoloženi da tu energiju i znanje vrate istom merom. Isto tako ima mnogo roditelja koji bi rado slali svoju decu u škole u kojima se brane vrednosti tradicionalne škole iz kojih će njihova deca izaći sposobna da samostalno i kritički procenjuju svet u kome žive. Koji je put da se sve te želje i težnje ujedine i zaista dobije škola u kojoj se zna ko je nastavnik ko učenik, koja stvara kvalitetnu budućnost i vrednost koja će trajati?
Da, ima u recenom istine. Medjutim, cinjenica je da medju nastavnim kadrom ima svega i svacega, zaista. Zatim, moramo biti svjesni cinjenice da su se vremena promijenila, promijenio se nacin zivota, razvoj tehnologije ucinio je svoje…, a sve ovo znaci da i nastavni proces mora biti drugaciji, da se mora prilagodjavati vremenu. Da, drugaciji je i odnos prema djeci, slazem se, ali… i ti nastavnici imaju djecu kuci… Neka se zapitaju imaju li oni prema svojoj djeci isti odnos kao sto su njihovi roditelji imali prema njima? Sigurno da ne… A i ne bi bilo normalno.
Moglo bi ovdje stosta jos da se kaze, ali trenutno nemam vremena da pisem.
Prosvjetni radnik i roditelj