Berberi i Tuarezi su narodi koji odvajkada žive na severu Afrike, od Atlantika do Egipta, kao i od Sredozemnog mora do reke Niger, i sačinjavaju većinu stanovništva Maroka, Tunisa, Libije i Alžira. Sebe nazivaju „slobodnim i plemenitim“ i „plavim“ ljudima, a njihov način života je nomadski i zemljoradnički.
U ovim kulturama nasleđe je matrilinearno. Žena je stub zajednice i ima veliki ugled u društvu. Muška deca svoj položaj mogu naslediti samo po majci, a žene su i glavni nosioci porodičnog imena koje se prenosi na njihove potomke. Muž živi u ženinom šatoru, i u slučaju razvoda on je taj koji mora da ode.
Između dečaka i devojčica pravi se značajna razlika u vaspitanju – devojčice se uče da slušaju muškarce, i dok se dečaci igraju, one uveliko obavljaju mnogobrojne kućne poslove. Dečaci će mnogo češće biti poslati u školu, kako bi stekli obrazovanje, koje se ne smatra mnogo važnim za žensku decu.
Tokom trudnoće, ženi je zabranjeno da obrađuje zemlju, jer bi to moglo da utiče na dete koje nosi. Iz istih razloga ne sme ni da izrađuje predmete od gline. Porodilja dete rađa u čučećem položaju, kako bi ono palo na zemlju. Muškarcima je zabranjeno da prisustvuju porođaju – tajne ovog čina i rituala koji ga prate rezervisane su za ženske članove zajednice. Prema tradicionalnom shvatanju, deca ne pripadaju roditeljima, već klanu, srodničkoj grupi. Stoga rođenje deteta utiče na čitavo selo.
Tokom prva tri dana nakon porođaja, ni porodilja ni dete ne smeju da napuštaju ni postelju, ni dom. Tek nakon 10 dana majka slobodno može da dolazi u kontakt sa drugim članovima zajednice, ali samo ukoliko je prvo izvela brojne zaštitne rituale. Posle 40 dana, majka se vraća uobičajenom životu, a dete sme biti pokazano svim članovima zajednice.
Imendan je ritual koji se održava nedelju dana nakon detetovog rođenja. Veče uoči imendana, starije ženske rođake nose bebu oko majčinog šatora, i daju joj tajno ime. Sledećeg dana, kosa deteta se brije, kako bi se „odsekle“ veze sa svetom duhova. Zatim se odlazi u džamiju, gde beba dobija arapsko ime iz Kurana. Svetkovina se završava gozbom, trkom kamila i plesovima.
Majka bebu obično nosi u sling marami od kozje kože, na leđima ili preko ramena. Čim dovoljno porastu da se mogu odvojiti od majke, veliki deo brige o maloj deci preuzimaju njihova starija braća i sestre. Odrastanje u berberskim zajednicama karakteriše velika sloboda kretanja za malu decu, koju vaspitava celo selo. Disciplina koja se nameće deci je vrlo labava, ali se insistira na ranom usvajanju sistema vrednosti u kojem velikodušnost i nesebičnost igraju centralnu ulogu.
Svaka berberska žena smatra sebe ispunjenom osobom tek kada dobije unuke. Zbog toga ona veoma mnogo energije ulaže u pronalaženje nevesti za svoje sinove, po pitanju čega ona vodi glavnu reč. Uloga „babe“ obezbeđuje značajan društveni ugled. Koliko je baba značajna pokazuje i to, da se prilikom rođenja deteta pokloni predaju upravo njoj. Pred kraj života, ona dobija i magijsku funkciju, pomaže pri porođajima i prenosi predanja i legende na svoje unuke.
Jovana Papan
