Prema tradicionalnom shvatanju vaspitanja, odgovornost za pravilan rast i razvoj deteta preuzima cela zajednica. Moderno društvo kao da ne poznaje ovu mudrost, pa roditelji, hteli to ili ne, preuzimaju odgovornost i za ono za šta ne mogu biti odgovorni…
Piše: Marina Maleš,
predsednik Udruženja za zajedničko življenje i odrastanje „Jasenak“
U organizaciji portala Detinjarije, u Novom Sadu održane su dve tribine, prva na temu Savremeno roditeljstvo i emocionalna inteligencija, u martu 2018. i druga, u maju, na temu Tradicionalno i moderno roditeljstvo. Na tribinama su govorili Vladan Beara, psihoterapeut, Snežana Golić, pedagog, Nenad Gladić, roditelj, Jovana Papan, urednik portala Detinjarije, i Milan Inić – Jaserštajn, jutjuber. Tribine je posetilo osam „jasenaka“.
Zbog potrebe da kao roditelj nađem odgovore na pitanja u vezi sa tradicionalnim odnosno modernim roditeljstvom, kao i zbog datog obećanja onima koji nisu bili, a želeli su da dođu na organizovane skupove, napisah nekoliko redaka na pomenutu temu. Između ostalog, na pisanje me je posebno podstakla druga održana tribina. Pa u vezi sa tim, prvo bih pokušala da odredim pojmove tradicija, moda, roditeljstvo.
Krenimo redom – tradicija je sve ono što smo na osnovu savremenih merila racionalnosti i humanosti izabrali iz prošlosti kao vredno učenja i pamćenja. Ona obuhvata sve što je dobro rečeno i urađeno i što je izdržalo proveru na vekovnim iskustvima i obezbedilo sebi mesto u svesti sadašnjih ljudi. Moda, pak, označava sve ono što je aktuelno, novo, svojstveno vremenu u kojem živimo. Roditeljstvo je „neprekidan proces… poziv za koji nisu dovoljne samo urođene sklonosti, nego učenje, rad na sebi i strpljivo samoproveravanje“.
Prema mišljenju velikog broja pojedinaca, tradicionalno roditeljstvo zasnovano je na porodičnim, odnosno humanističkim vrednostima, dok je moderno zasnovano na vrednostima potrošačkog društva i treće industrijske revolucije. Tradicionalno roditeljstvo odlikuje se postojanjem autoriteta i jasne hijerarhije – „zna se ko kosi, a ko vodu nosi“, dok se moderno roditeljstvo odlikuje odsustvom autoriteta i sve češće prisustvom mediokriteta, a na vrhu hijerarhijske lestvice postavlja se – dete (sve i svi su, osim deteta, u službi deteta i njegove sreće)!
Cilj tradicionalnog roditeljstva je da se dete pripremi za život u zajednici. Deci se odmalena „poverava odgovornost“ (prema njihovim sposobnostima i mogućnostima); ona rade sa svojim roditeljima učeći se tako osnovnim životnim i drugim veštinama neophodnim za samostalan život, odnosno za život u porodici koju će sami zasnovati kada dođe vreme za to. Deca sa radošću preuzimaju poverene zadatke, jer ukazano poverenje odraslih pruža im osećaj pripadnosti i jača njihovo samopoštovanje i samopouzdanje. S druge strane, čini se da je cilj modernog roditeljstva da dete učini zauvek srećnim i „slobodnim“. Upravo zbog toga, detetu se dopušta da čini šta želi i kako hoće, a pri tome se nema u vidu ono na šta je Marija Montesori pre više decenija govorila: „Pustiti dete da čini što želi, pre nego što je razvilo sposobnost kontrole, izdaja je ideje slobode“. I danas, deca puštena da čine po sopstvenoj volji stradaju i pate… svuda, postajući sve manje slobodna i srećna. Moderno roditeljstvo se poziva na dečija prava, ali ne i na njihove obaveze. Moderni roditelji sve češće „štite sopstvenu decu od života“ (od dosade, tuge, besa… i svega drugog što procene da ugrožava detetovu sreću)… ne pružajući im mogućnost da kroz podelu obaveza – zajedničarenje, saučestvuju u razvijanju i negovanju samog sebe.
Tradicionalni roditelji u svemu su sa svojom decom, pa i u igri i to ne u bilo kakvoj, već u onoj koja predstavlja „sažete formule života… koje nepredvidivost i tragiku ljudskog života dovode na ljudsku meru“ . Doduše, i moderni roditelji se povremeno igraju sa svojom decom, ali sve manje tradicionalnih igara, njihova interesovanja uglavnom su usmerena ka igricama i zabavi, a sve zarad uživanja.
Prema tradicionalnom shvatanju vaspitanja, odgovornost za pravilan rast i razvoj deteta preuzima cela zajednica, afrička poslovica “Da bi se odgajilo dete, potrebno je celo selo!“ govori tome u prilog. Moderno društvo kao da ne poznaje ovu mudrost, pa roditelji, hteli to ili ne, preuzimaju odgovornost i za ono za šta ne mogu biti odgovorni (ne zaboravimo – danas umesto poznatih komšija u naše kuće, u dečje sobe, kroz različite medije krišom dolaze nepoznati ljudi… jutjuberi, tviteraši… vrlo često, spodobe).
Sigurno je da bi se još mnogo moglo reći o tradicionalnom i modernom roditeljstvu, ali ja bih ovde zastala i zapitala pre svega sebe, kojem roditeljstvu bih dala prednost? Pre nego što odgovorim, osvrnula bih se još jednom na pojam tradicionalan i na ono što je o tome rekao Vladeta Jerotić: tradiciju možemo shvatiti dvojako – kao podsticaj ili kao opterećenje. Tradicija je podsticajna ukoliko smo otvoreni da vidimo, prepoznamo i utkamo u nju vredna savremena dostignuća, i to tako da i sama kroz vreme mogu da se nadograđuju. Tradicija postaje opterećujuća kada smo zatvoreni za prepoznavanje i prihvatanje novih dostignuća, odnosno kada je branimo od svega novog. Imajući u vidu sve dosad rečeno, bez dileme opredeljujem se za roditeljstvo zasnovanom na tradiciji, na onom što se prema merilima racionalnosti i humanosti izdvojilo iz prošlosti kao vredno učenja i pamćenja i što je izdržalo proveru na vekovnim iskustvima i obezbedilo mesto u svesti sadašnjih ljudi. Osim toga, svesna opasnosti da tradicija, ukoliko se ne shvati kao podsticajna, može da preraste u tradicionalizam spremna sam da preuzmem odgovornost i da uložim, ako treba, i celu sebe ne bi li roditeljstvo za koje sam se, i nesvesno, opredelila zaštitila od ograničenosti, skučenosti i promašaja. Da je to zaista i moguće, potvrđuju primeri, pre svega, mojih roditelja, ali i drugih tradicionalnih roditelja, koje sam imala čast da upoznam i sa kojima i danas zajedničarim u ovom modernom vremenu.
Nameće se pitanje – šta je potrebno za tradicionalno roditeljstvo, onako kako sam ga ovom prilikom predstavila? Pre svega – izdvojila bih spremnost roditelja da se suoče sa samim sobom, da rade na sebi, da neumorno uče i da zajedničare sa svojom decom!
Da je malo, nije, al’ da vredi, vredi!
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Ako ne želite da vidite na bilbordu, ne stavljajte ni na društvene mreže
Internet je prostor koji definitivno ne treba potceniti, u bilo kom smislu, a opet se dešava da ga nekad itekako potcenimo. „Sve što se nalazi na internetu ne znači da...
Majka, kako ste uopšte smeli da se razbolite?
Piše: Jasmina Jovanović Život, ovaj kratki, neizvestan i brzinski kakav jeste nikada nisam uzimala zdravo za gotovo. Ni ovo trošno i propadljivo ljudsko telo nikada nisam zapostavljala i ponašala se...
20 trikova za disciplinovanje dece uzrasta od jedne do tri godine
Deca nisu rođena sa društvenim veštinama, pa je potrebno da ih naučite odgovarajućem ponašanju dok su još mala. Pravila i posledice koje im usadite dok su mali ostaće im urezana...
10 caka da bez špijunaže saznate kako se vaše dete ponaša kada vi niste tu
Ponašanje deteta kada su roditelji u blizini i u trenucima kada je konačno izmaklo njihovom budnom oku, umnogome se može razlikovati. Ponekad je razlika tolika da vam može izgledati kao...
Nema komentara.