Piše: Jovana Papan, Politički nekorektan vodič za roditelje
Milica je došla iz škole u pola dva. Javila se mami, ručala je i legla na svoj krevet sa telefonom u rukama. U pola šest, roditelji su stigli sa posla i zatekli je u istom položaju.
“Milice, jesi li uradila domaći?!”
“Nismo imali ništa za domaći.”
“A zašto nisi učila!? Imaš dvojku iz istorije, kad misliš da je popraviš!? Jel misliš ti o nečemu??!! Jesmo li rekli da moraš to da popraviš ili nećeš slaviti rođendan u kuglani? Sad ima da mi daš taj telefon i nema da izlaziš iz sobe do spavanja. Sedi tu i uči!! Aman dete, možeš ti to lako da naučiš za peticu, samo nećeš da se potrudiš!”
I Milica je ostala u sobi. Prvo je pola sata gledala u svoje nokte, pa u plafon, pa je uzela ogledalce i proveravala da li ima bubuljice. Onda je uzela udžbenik, i počela da traži svesku u kojoj je zapisala koje lekcije će nastavnica da pita. Onda je shvatila da je sveska ostala kod drugarice pa je otišla da pita mamu da li može da je pozove. Kada je završila razgovor telefonom, i pogledala koliko puno toga ima da se nauči, odjednom se setila da bi trebalo da počupa obrve koje su joj malo neuredne. Do spavanja je završila i obrve, i sredila svoje fioke sa priborom i poslagala sveske i blokčiće, i poređala svoje Funko pop figurice na polici, i pročitala 50 strana svog omiljenog nastavka Harija Potera. Još jedan dan je prošao a da nije ni pipnula istoriju. Srećom, sutradan istoričarka nije pitala. Međutim, ispredavala je novu lekciju tako da je Milica sada imala još više toga što treba da nauči za popravljanje ocene. Bila je još dalje od svog cilja – rođendana u kuglani, koji je toliko želela.
Zašto Milica ne uspeva da nauči? I da li to znači da nju istorija prosto ne interesuje i da je ne treba terati da se bavi nečim što joj očigledno nije važno? Da li Milica samo NE ŽELI da uči istoriju, ili zapravo NE MOŽE?
Kako bre ne može, rekla bi njena mama, pa Milica je pametna devojčica, puno čita, iz srpskog ima najbolje sastave i nastavnica je uvek hvali. Uvek recituje na školskim priredbama i čak je išla na republičko takmičenje iz francuskog. U mlađim razredima uvek je imala sve petice a da kod kuće knjigu ne bi otvorila. Šta se sad to sa njom dešava pa je šesti razred završila vrlodobra, a sad u sedmom roditelji moraju da je pritiskaju svaki dan?!
Zapravo, Milica ne može da nauči zato što ona i ne zna baš da uči. Milica je veoma inteligentna i krenula je u školu dobro pripremljena, sa bogatim rečnikom (puno joj je čitano u ranom uzrastu) i dobrom kapacitetima za pažnju i koncentraciju. Zbog toga bi na časovima zapamtila dovoljno gradiva da u mlađim razredima ima petice iz svih predmeta. Radila je i kod kuće, ali samo ono što ju je baš zanimalo, što su jezici i književnost, tako da je tu postizala uspehe, a da je pritom uživala i nije morala da se “tera” da radi.
Međutim, sada su povećani zahtevi škole prevazišli njene sposobnosti improvizacije. Plus je počeo i pubertet, pa joj je teško da zadržava pažnju na časovima jer su joj dešavanja u društvenom životu škole, trenutno mnogo važnija nego dešavanja u društvenom životu Evrope na prelazu iz feudalizma u kapitalizam. Drugim rečima, Milici za uspeh u školi više nisu dovoljni bistrina i snalažljivost, već su joj potrebne radne navike, kao i samopouzdanje stečeno kroz pretvaranje uloženog rada u vidljive rezultate i dobre ocene.
I tu Milica ne može sama. Ona ne uspeva da se izbori sa svojim problemom, jer je cilj preambiciozan. Od nekog ko nije uopšte navikao da sedi i uči ne može se očekivati da će lako uspeti da odjednom savlada trećinu udžbenika. Zbog toga Milica izbegava rešavanje tog problema i beži u druge aktivnosti, poput sređivanja fioka, koje joj neće izazivati osećaj da je nesposobna i neuspešna. Roditelji takođe ne mogu da reše svoj problem sa Milicom i takođe se osećaju nesposobnim i neuspešnim. Izviču se, a onda odu da rade nešto drugo i do sutra više ne misle na problem. Jer, koliki god pritisak vršili, uskraćivali joj privilegije, razgovarali sa njom – nema rezultata. I oni su svoj cilj postavili preambiciozno. Kao što oni od nje očekuju da “samo sedne i sve nauči”, tako i od sebe očekuju da samo saopšte svoje zahteve i očekivanja i zaprete posledicama, pa da ona ispuni to što žele. E, ali kad bi tako moglo…
Umesto da očekuju čuda sa malo truda, ono što bi i oni i Milica trebalo da se zapitaju je – šta je bolje od ovoga? – i da od toga počnu. Ne da traže od nje da sedi satima i uči dok ne nauči sve, što nije dovelo ni do kakvog pomaka, već da odustanu od brzih i velikih rezultata i izdele taj cilj na puno manjih. Koliko manjih? Milica treba da dobije zadatak koji je dovoljno veliki da se desi neki napredak, a dovoljno mali da ne doživi preveliku frustraciju, pa samim tim i neuspeh. Za početak, to može biti samo jedna stranica u udžbeniku svakog dana. “Ali to jedva 20 minuta rada dnevno!”, reći će njeni roditelji. “Kako će uspeti da stigne do petice sa tako malo rada?!” Ali možda Milica trenutno i ne može do petice. Ona mora za početak da stigne do izmenjenog pogleda na sebe. Treba da počne sebe da vidi kao nekog ko uči svaki dan, pa makar i 15 minuta. To je već 15 minuta više nego do sada. Od tih 15, kasnije lakše može da se stigne do 30, sat vremena, dva sata.
Uloga roditelja u ovom periodu je da se pobrine da Milica svaki dan uči taj kratki period. Zatim, da je iskreno pohvale zbog toga. Da se uzdrže od velikih očekivanja i zajedljvih primedbi na račun tako malog uloženog truda na dnevnom nivou – za Milicu to trenutno uopšte nije malo, šta god oni mislili da je normalno i primereno. Da kod Milice stvore osećaj uspeha, osećaj da ispunjava očekivanja roditelja, ma kako mali napredak ta jedna stranica napravila. I zatim da postepeno podižu lestvicu. Sledeće nedelje to mogu biti dve stranice dnevno. Suština je da svakodnevno ponavljanje istog ponašanja postepeno učvrćuje ponašanje i stvara naviku, a navika zahteva mnogo manje samodiscipline i snage volje, jer je automatizovana. Takođe, ovako postepeno povećavanje zahteva čini da njena sposobnost trpljenja frustracije neprimetno raste, bez prevelikog otpora i stresa. Za nekoliko meseci, Milica može da provede višestruko više vremena učeći, a da se oseća kao da je učila samo jednu stranicu. A do toga ju je dovela – samo svakodnevna rutina.
Koliko onda to vremena roditelji treba da posvećuju Miličinom učenju, ako svaki bogovetni dan treba da misle o istoriji? Milica ima i mlađeg brata, a roditelji mnogo rade i na ivici su i fizičkih i psihičkih kapaciteta kada se predveče svi okupe kod kuće. Zar ne može Milica samostalno da uči i razume da je to njena obaveza?
Zapravo, roditelji samo jedan kratak period treba da budu svakodnevno ovoliko fokusirani na njeno učenje, a na duži rok to će zapravo smanjiti potrebu da budu stalno uključeni. Kada Milica nekoliko meseci uz nadzor i podsticanje od strane roditelja bude svakodnevno ponavljala rutinu učenja, roditeljska uloga će biti sve manje neophodna za proces. “Nagrada” u vidu roditeljske pohvale neće biti toliko važna kao motivacija, zato što će Milica, osim navike, steći i samopouzdanje i osećaj kontrole nad učenjem, što će joj samo po sebi već predstavljati nagradu, a počeće da dobija i dobre ocene i pohvale nastavnika.
A roditelji, ohrabreni sopstvenim uspehom u stvaranju promene kod Milice, dobiće samopouzdanje da sličan pristup primene i na druge probleme koji Milici utiču na uspeh. Na primer, da stvore kod nje naviku da svakodnevno zapisuje, proverava i planira svoje obaveze, kako joj se ne bi dešavalo da zaboravi kada je sledeći kontrolni ili šta imaju za domaći – opet počevši od nekog malog zadatka koji će ponavljanjem postati navika.
Promeniti svoje dete preko noći isto je tako nemoguće kao i naučiti istoriju za jedno veče. Kada roditelj prestane ovo da očekuje od sebe, shvatiće i da je promena zaista moguća – ali malim, upornim, svakodnevnim pomacima, usmerenim na konkretno ponašanje. Škola jeste detetova obaveza, ali pomoć roditelja i ne znači da on treba da uči umesto svog deteta – već da detetu pomogne da nauči da uči – samostalno i organizovano.
Za još tekstova autorke prijavi se za besplatan njuzleter na: https://jovanapapan.substack.com
Jovana Papan je autorka Instagram profila Roditeljstvo bez griže savesti i autorka knjige “Politika za decu: Sve što niste ni znali da želite da znate o roditeljstvu danas”. Mama je troje dece i savetnica za roditelje.
Izvor: Detinjarije.com
