Piše: Ljubiša Jovanović, najpoznatiji srpski flautista i redovni profesor Fakulteta muzičkih umetnosti u Beogradu
Poslednjih nekoliko godina svedoci smo trenda porasta broja takmičenja mladih muzičara. U svakom gradu, svakoj opštini, ma šta opštini – u svakoj školi su iznikla nova “internacionalna” takmičenja đaka, najčešće najpopularnijih instrumenata klavira, flaute, violine, a i pevači su se pridružili tome. Đaci, najčešće članova žirija, masovno se prijavljuju, uplaćuju kotizacije 20-50 € i osvajaju nagrade, osim retkih izuzetaka, u vidu diploma.
Najčešće, takmičenja imaju neograničen broj nagrada, pa tako naša dečica nose kući plakete uglavnom prvonagrađenih. Srećna su deca, roditelji, ali i sami profesori, jer je time potvrđen i njihov pedagoški rad, osećaju se ispunjenije, cenjenije, što je zaista važno u periodu potpuno ruiniranog školstva na nivou države. Čini se da su svi zadovoljni i da nema nikakvih problema.
Odmah da kažemo da tu niko ne zarađuje.
Članovi žirija dobijaju uglavnom veoma skromne honorare na nivou 50-80 € za ceo dan slušanja kandidata koje nekada traje i po 10 sati sa pauzom za ručak. Organizatori imaju puno troškova oko programskih knjižica, plaćanja obroka, štampanja i ispisivanja diploma, smeštaja članova žirija ukoliko nisu iz istog grada, propagande, brojnih detalja oko sabiranja i klasifikacije rezultata… najčešće je dobar deo škola u potpunosti angažovan svih dana trajanja takmičenja. Neophodna je pomoć sponzora da bi se podneli svi troškovi, bez sumnje. Može se slobodno reći da je takmičenje ozbiljan organizacioni i finansijski zahvat za bilo koju sredinu.
Epidemija kovida nam je dodala još jedan modus takmičenja – online! Tek tu je nastao potpuni haos – “International World Competition” tako lepo zvuči, nekako impresivno, zar ne? U osnovi se skupljaju članovi žirija po liniji privatnih poznanstava “s konca i konopca”, pitanje je da li bilo ko izuzev samog organizatora i presluša pristigle snimke i zatim se ponovo širokom rukom podele priznanja, za tričavih 20-50 € kotizacije.
Tu se već donekle može prepoznati zarada organizatora, jer niko ne plaća članove žirija za njihov eventualni rad, najčešće su oni ionako samo imena sa slikom, kao pokriće.
Nemojte praviti takmičenja u svakom gradu, svakoj školi. Uništićete esenciju bavljenja muzikom kod dece, a ona nije biti najbolji, biti prvi
Dobra strana takmičenja krije se pre svega u stimulaciji đaka da rade, napreduju, vežbaju, u promovisanju izuzetno talentovane dece koja su bukvalno svuda oko nas. Postoji i posebna radost i uzbuđenje malih umetnika pred nastup, oblačenje specijalnih garderoba, posebna vrsta treme, iščekivanja. Ne treba zanemariti ni radost rezultatima. Divno je videti osmeh mališana kada shvate da su osvojili visoku nagradu! Profesori dobijaju takvu-kakvu satisfakciju za svoj rad, sagledavaju domete onih koji nisu u njihovoj klasi, izvlače pouke i iskustva, mogu realnije da sagledaju svoj doprinos.
Sa druge strane medalje kriju se pre svega materijalni troškovi roditelja, koji uopšte nisu zanemarljivi. Platiti nekoliko kotizacija, odvesti više puta dete u drugi grad ima ozbiljnu cenu u ekonomski posrnulom društvu u kome živimo. Često se dešava da su članovi žirija isti na više takmičenja. Problem vidimo i u tome što svuda piše iz koje su deca škole i iz čije klase. Time se ipak blago favorizuju đaci iz određene sredine. Posebno ako su im profesori u žiriju!
Ozbiljan problem može činiti i sistem bodovanja. Najčešće smo svedoci dogovora svih članova žirija oko redosleda takmičara, ili generalne raspodele nagrada. Ljudi u žiriju su ipak samo ljudi i nemaju ponekad isti pogled na umetnost, pa ni na individualne domete onih koji sviraju.
Nedostatak sigurno čini i to što, osim u izuzetnim slučajevima, ne postoje prave nagrade. Dobije se diploma, možda neki mali pehar za laureate i to je to. U najboljem se može ukrasiti neki zid ili sačuvati jedna lepa uspomena. U izuzetnim slučajevima će vam nagrade omogućiti neku stipendiju. Treba razumeti odmah da zapravo u životu svi uspesi “lokalnog” značaja bivaju prekriveni zaboravom i gube svoju važnost onog trenutka kada se spusti zavesa.
Kako bi izgledalo “idealno” takmičenje? Pre svega ne bi se plaćala kotizacija za učešće, tako bi mogli da se prijave zaista najbolji, u velikom broju. Članovi žirija ne bi znali ko je iz koje škole ili klase. Imali bi pred sobom samo ime, prezime i godište ili razred koji pohađa mladi umetnik. Sistem bodovanja bi onemogućavao svaki vid zloupotrebe i odluke bi se donosile nezavisno, bez razgovora i dogovora.
Najviše nagrade bi podrazumevale i makar minimalni novčani iznos, ili više nastupa na koncertnim podijumima.
Naravno, u jednom siromašnom društvu, bez planskog ulaganja u kulturu i obrazovanje, sve ovo nije moguće jer iziskuje ozbiljnu materijalnu potporu. Zasada se sve zadržava na određenim ličnim uticajima onih koji organizuju takmičenja, najčešće direktora škola, koji ulažu ogromnu energiju i lični autoritet da omoguće njihovo održavanje. Teško da će ovo moći da se suštinski promeni u skorije vreme.
Iz ličnog uvida koji svakako nije potpun i dovoljno sveobuhvatan imam potrebu da izdvojim ono što je najznačajnije i što možda izraženije doprinosi razvoju muzičke kulture u Srbiji.
Međunarodno takmičenje “Jeunesse Musicales” ovih dana doživljava svoje 52. izdanje. Deo je Svetske federacije muzičkih takmičenja čije je sedište u Ženevi. Osnovano je u vreme pokretanja BEMUS-a, kada je cela Jugoslavija razumela da kultura mora biti deo značajnog predstavljanja zemlje u svetu. Više decenija je ovo takmičenje bilo referentno i na internacionalnom planu, pobednici su imali mogućnost stvaranja ozbiljne međunarodne karijere. Nažalost, poslednjih godina je država prestala ozbiljnije da ulaže u ovo takmičenje i ono izaziva sve manje pažnje i intenziteta. Nad budućnošću se ozbiljno nadvila i senka materijalnih problema, a same prostorije Muzičke omladine su gotovo uništene nakon velikih kiša pre više od dve godine.
Novi Sad i Muzička škola “Isidor Bajić”, naročito nakon izgradnje nove zgrade, prednjače u izuzetno uspeloj organizaciji i promociji svoja dva takmičenja. Prvo je međunarodno pijanističko takmičenje “Isidor Bajić”, koje svojim izuzetnim kvalitetom i dometima krči put ka najuspešnijim konkursima u Evropi. Veoma je uspelo i takmičenje “Anton Eberst”, koje se održava za flautu i klarinet, bijenalno. Izuzetan kvalitet, sastav žirija, nagrade koje su striktno ograničene u svom broju, promišljeni i gotovo savršeni način bodovanja, nemogućnost zloupotrebe u glasanju i veoma pristojne novčane nagrade, koje imaju svoju nadgradnju i u koncertnim aktivnostima pobednika, sa lakoćom stavljaju Novi Sad na najviše mesto u razvoju muzičke umetnosti u Srbiji.
Dobra strana takmičenja krije se pre svega u stimulaciji đaka da rade, napreduju, vežbaju, u promovisanju izuzetno talentovane dece koja su bukvalno svuda oko nas
Takmičenje “Jenko” je poslednjih godina ostvarilo značajnu reputaciju, pre svega namerom da se u žirijima nađu renomirani evropski umetnici, što je znatno uticalo na porast kvaliteta. U nedostatke se može navesti nedovoljno kvalitetna sala za nastupe, pomanjkanje nagrada u materijalnom smislu i neujednačenost kriterijuma i kvaliteta takmičenja na različitim instrumentima.
Republičko takmičenje đaka, u organizaciji Zajednice muzičkih škola Srbije, svakako najbrojnije po kandidatima, predstavlja ujedno i jedino muzičko takmičenje koje ima ozbiljnu podršku Ministarstva za obrazovanje. Važno je i zbog toga što se rangira i na nivou uspeha škola i profesora, na osnovu koga i same škole stiču svoj status. Zato i jeste pitanje prestiža za sve da se osvoji što više nagrada. Široka lepeza nagrađivanja, mogućnost velikog broja dobitnika prvih nagrada donekle umanjuje značaj i važnost ovog takmičenja, kao i insistiranje da u žiriju budu isključivo “stranci” iz regiona, koji u nekim slučajevima nemaju dovoljnu kompetentnost za ocenjivanje izuzetno talentovane dece koja se pojavljuju.
Catalin Balta
Moramo pomenuti i Muzičku školu “Živorad Grbić” iz Valjeva koja izuzetno uspešno realizuje svake godine Festival flautista “Tahir Kulenović”. Na festivalu se pojavljuje i po 200 mladih koji sviraju flautu, iz Srbije i celog regiona, uključujući i Bugarsku i Poljsku. Festival, koji to zaista i jeste, bez ogromnog kompetitivnog prestiža, koji daje izuzetan presek dometa mladih flautista kroz umetnost sviranja, ima i svog jedinstvenog laureata koji dobija novčanu nagradu i mogućnost prepoznavanja u gusto naseljenom svetu flaute. Škola je uspešno započela i takmičenje gudača poslednjih godina i želimo joj puno uspeha na tom putu. Taj put je sve teži, jer je ozbiljno ugrožena i sama privreda Valjeva i sve je teže pronalaziti sponzore koji su u mogućnosti da ozbiljno pomognu kulturu.
Takmičenja, DA ili NE? Pre više od dve decenije, jedan veliki umetnik mi je slikovito objasnio šta nas čeka: “Znaš, uskoro će u prvoj etapi više stotina kandidata da svira samo jednu skalu, recimo C-dur. Žiri će pisati plus ili minus i tako će izabrati 12 najboljih. A onda će oni morati u narednoj etapi da u 15-20 minuta iskažu svoju virtuoznost, muzikalnost i sve druge aspekte. Nadajmo se da će se tu naći malo mesta i za pravu muziku, za suštinu umetnosti.” Svet ubrzano ide upravo u tom pravcu, vremena za promišljanje je sve manje, ubrzava se vrtlog muzičkih događanja, osetno se smanjuje posvećenije i iznijansirano poimanje umetnosti.
Mi smo danas dosta daleko od najviših organizacionih, materijalnih, pa i takmičarskih standarda u odnosu na najrazvijenije zemlje u Evropi. Primereno ekonomskoj moći države i njenih građana. To nikako ne znači da nam nedostaje potencijala. Beskrajno talentovana deca niču na sve strane. Oni su očigledno i spremni da svakog dana po više sati rade i vežbaju, da napreduju i osvajaju nove prostore i beskrajna prostranstva umetnosti.
Fascinantno je koliko mladih ljudi odlazi van zemlje i ostvaruje zavidne umetničke karijere. Oni ne zaboravljaju odakle su potekli, ali nikada se ne vraćaju. Miris viševekovne muzičke tradicije i mogućnost veoma pristojnog života od svog rada ih dovoljno čvrsto vezuje za nove sredine.
Deco, takmičite se, ali ne u preteranom intenzitetu, koji će devalvirati u konačnom rezultatu vašu čistotu ljubavi prema muzici. Nije baš svako takmičenje “ono pravo” za vas.
Mali savet za organizatore: Nemojte praviti takmičenja u svakom gradu, svakoj školi. Uništićete esenciju bavljenja muzikom kod dece, a ona nije biti najbolji, biti prvi! Mi zapravo kroz muzičko školstvo pravimo prevashodno svoju publiku, one koji će zavoleti muziku toliko da će imati potrebu da idu na koncerte celog života. A u tom svetu, svetu ljubavi prema umetnosti zaista nije važno ko je osvojio koju nagradu na lokalnom takmičenju.
Izvor: Velike priče
