Trema: strepnja koja može imati i negativnu i pozitivnu ulogu

Trema je vrsta straha koji se oseća u vezi s nekom odredenom budućom situacijom za koju subjekt procenjuje da prevazilazi njegove sposobnosti.

Struktura treme

Kako je strepnja svako strahovanje koje je povezano sa zamišljanjem neke ugrožavajuće buduće situacije, dakle situacije koja tek treba da usledi, trema je (pored anksioznosti i zabrinutosti) jedna vrsta strepnje.

Trema je vrsta strepnje koja se oseća neposredno pred neku određenu i jasno definisanu buduću situaciju kao što je ispit, javni nastup, premijera, takmičenje, venčanje, započinjanje nekog posla, samostalno rukovanje nekim sredstvom, avanturistički poduhvat, polazak u borbu itd.

Ukoliko se usmerimo na „strah od ispita“, jedan od najčešćih oblika treme zbog kojih se traži pomoć psihoterapeuta, možemo primetiti jednu pojavu koja je česta i kod drugih oblika treme. Onog trenutka kada se osoba našla u situaciji pred kojom je osećala tremu, trema prestaje i osoba dobro obavlja svoj zadatak. Objašnjenje ove pojave je u tome da je trema, u strogom smislu ove reči, strah pred budućom situacijom, tako da kada situacija postane sadašnjost, osoba ne može, po definiciji, osećati tremu, već neku drugu vrstu straha. Međutim, i kada se osoba nade u ispitnoj situaciji, ona može nastaviti da oseća tremu. Razlog tome je što se osoba ne plaši same situacije, već onoga što će se dogadati u toj situaciji. Osoba neprestano predvida da će je sledeći dogadaj unutar date situacije zateći nespremnu, tako da nastavlja da oseća tremu iako je već ušla u situaciju.

Na osnovu ponašanja koje je povezano s osećanjem treme možemo razlikovati dve vrste treme: stimulativnu i inhibitornu tremu.

Stimulativna trema motiviše i mobiliše osobu da preispita svoje sposobnosti, znanje i veštine koje su potrebne za situaciju koja je očekuje i da se, ukoliko je to moguće, još bolje pripremi za datu situaciju. Kognitivna procena subjekta koji oseća tremu jeste da je, uglavnom, spreman za buduću situaciju, ali da ta spremnost nije potpuna. Funkcija stimulativne treme koja se oseća neposredno pred ulazak u datu situaciju je u tome da se unapred podigne stepen uzbuđenja na potreban nivo, kako bi se osoba što bolje snašla u situaciji. S fiziološkog aspekta, stimulativna trema spada u simpatički strah jer je povezana s aktivacijom simpatičkog dela autonomnog nervnog sistema.

Inhibitorna trema se ispoljava u ponašanju izbegavanja i odustajanja od ulaska u buduću situaciju. To ponašanje je povezano sa subjektovom procenom da je potpuno nespreman za datu situaciju, da ona potpuno prevazilazi njegove granice, i da je najbolje da izbegne situaciju ili da, kada se u njoj nade, odustane. Nekada je odustajanje od situacije u kojoj se osoba već nalazi praćeno dramatičnim znacima inhibitorne treme kao što su malaksalost, nesvestica, mučnina, povraćanje, konfuzija ili mentalni blok. Dok stimulativna trema aktivira simpatikus, inhibitorna trema je povezana s aktivacijom parasimpatikusa, pa zbog toga spada u parasimpatičke strahove. Inhibitorna trema je u stvari anticipatorni užas, koji tokom same ispitne situacije može preći u jasno osećanje užasa.

Kod nekih osoba trema ima karakteristike opsesivnog straha, odnosno straha da bi osoba u datoj situaciji mogla učiniti nešto neadekvatno zbog čega bi je autoriteti ili grupa odbacili ili ismejali. Ova vrsta treme se približava socijalnim fobijama, jer jeste strah od stida.

Adekvatna i neadekvatna trema

Da bi trema bila adekvatna potrebno je da ispuni sledeće uslove:

– da subjekt objektivno nije dovoljno spreman za buduću situaciju;

– da intenzitet treme odgovara objektivnom stepenu subjektove nepripremljenosti;

– da ga trema mobiliše da se što bolje pripremi za buduću – situaciju;

– da ga, ukoliko je subjekt potpuno nespreman za buduću situaciju, motiviše da odustane od ulaska u tu situaciju.

Kriterijumi na osnovu kojih subjekt procenjuje da li je dovoljno spreman za neku određenu buduću situaciju, kakva je, na primer, ispitna situacija, mogu biti objektivni, ali mogu biti i nerealno visoki, odnosno perfekcionistički. Ukoliko osoba procenjuje da je potrebno da nauči sve kako bi sa sigurnošću izašla na ispit, onda će osećati tremu pred ispit bez obzira na to što njeno znanje daleko prevazilazi količinu znanja potrebnu za najvišu ocenu. Međutim, nije dovoljno da osoba ima perfekcionističke kriterijume da bi se njena trema proglasila neadekvatnim osećanjem, potrebno je da je trema ometa u predstavljanju svog znanja. Neki studenti odustaju od ispita zbog toga što još nisu sve naučili, dok se drugi u ispitnoj situaciju blokiraju strahom, stalno misleći da će ih profesor pitati baš ono što ne znaju i da će, sasvim izvesno, biti uhvaćeni“ u neznanju.

Neka istraživanja su pokazala da najbolje ocene na ispitima dobijaju studenti koji su osećali tremu. Njihovo postignuće je bilo superiornije od rezultata koje su pokazali studenti koji nisu imali tremu, kao i od onih koji su imali preteranu tremu (na primer, Haber & Alpert, 1958; Chapin, 1989).

Ukoliko razumevanje osećanja treme fiksiramo za paradigmu „ispitna trema“, tada možemo pogrešno zaključiti da je svaka stimulativna trema adekvatna, i da je svaka inhibitorna trema neadekvatna. Međutim, to u stvarnosti nije tako. Ukoliko subjekt ispravno procenjuje da je potpuno nespreman za buduću situaciju ili da je stepen njegove spremnosti toliko nizak, a rizik za nepovoljan ishod prevelik, tada je inhibitorna trema sasvim adekvatno osećanje, a izbegavanje ili odustajanje od situacije najbolji je mogući izbor. Slično tome, stimulativna trema može biti neadekvatna kada subjekt, precenjujući svoje sposobnosti, ulazi u situaciju za koju je zapravo nedovoljno spreman, čime se nerazumno angažuje u previše rizičnim ponašanjima.

Potiskivanje treme

Trema je za mnoge ljude ego-distono osećanje, tako da je potiskuju ili pokušavaju da je priguše. Pored klasičnih supresornih uverenja i fantazija koji su karakteristični za potiskivanje straha, ovde nalazimo uverenje da će osećanje treme nužno smanjiti kvalitet odredene aktivnosti. Ovi ljudi jednostavno ne znaju da je trema veoma korisno osećanje koje ih mobiliše da se što bolje pripreme za buduću situaciju, kao i da ih ona uvodi u situaciju pripremljene s unapred podignutim stepenom uzbuđenja i budnosti. Trema se oseća pred važne situacije, a takve situacije su uzbudljive, tako da je najprirodnije da osoba oseća uzbudenje.

Osoba koja ne razlikuje stimulativnu od inhibitorne treme i koja ne zna kriterijume na osnovu kojih se diferencira adekvatna od neadekvatne treme, svaki znak treme će shvatiti kao nešto protiv čega se treba boriti i što treba suzbiti. Time se ona, umesto da se priprema za buduću situaciju, bavi sopstvenom tremom i udaljava od svog osnovnog cilja. Iskustvo pokazuje da što neka osoba više potiskuje svoje osećanje treme, to je veća verovatnoća da će se ona indirektno pojaviti u vidu telesnih ekvivalenata potisnutog straha ili u vidu blokova u pamćenju ili u govoru.

Trema i zabrinutost

Osnovna razlika izmedu treme i zabrinutosti jeste u tome što je ugrožavajuća situacija kod treme izvesna i dobro definisana, dok je kod zabrinutosti ona nedefinisana, samo moguća i neizvesna. Često osoba koja reaguje tremom za datu situaciju ima samo jedan nepovoljan scenario, dok zabrinuta osoba razmišlja o različitim negativnim scenarijima.

Trema i anksioznost

Anksioznost je, kao i trema, vrsta straha koja se oseća prema budućoj situaciji – strepnja. Međutim, dok je trema vezana za određenu i definisanu situaciju, anksioznost se oseća prema celokupnoj životnoj situaciji. Dok je za subjekt trema određena i definisana strepnja, on anksioznost teško povezuje s nekom određenom situacijom, tako da je doživljava kao neodređenu strepnju.

Trema kao „maskirana“ inferiornost

Često osoba tremira da će se u datoj socijalnoj situaciji osramotiti. U takvom slučaju ona zbog treme oseća sram, bojeći se da će je značajni drugi doživeti kao bezvrednu. Ovaj sram nas dovodi do osećanja samoprezira i inferiornosti jer se ova osećanja putem projekcije pretvaraju u stid i strah od ismevanja i odbacivanja. Dakle, trema može biti samo vrh ledenog brega, odnosno površna manifestacija dubljih mentalnih struktura.

Psihoterapija treme

Osnovni zadatak terapeuta je da odredi da li je osećanje treme adekvatno ili neadekvatno. Ukoliko je adekvatno, a osoba se žali na osećanje treme, tada je trema za nju egodistono osećanje koje je plaši i zbunjuje. U takvim slučajevima je dobro dati osobi „dozvolu“ da oseća tremu, objasniti joj pozitivnu svrhu treme i, eventualno, tremu redefinisati kao uzbuđenost. Osobe kod kojih je trema preterano osećanje, zahtevaju drukčiji psihoterapijski pristup. Prvo je potrebno rekonstruisati onaj deo referentnog okvira koji je odgovoran za osećanje treme, a to znači da je potrebno saznati čega se osoba najviše plaši da bi se moglo dogoditi (katastrofa) i kakva bi ona trebalo da bude da bi bila bez ikakve treme (ideal). Najčešće otkrivamo da osoba ima izuzetno visoke kriterijume kojim definiše šta je to zadovoljavajuće postignuće, kao i katastrofičnu fantaziju o posledicama njenog neuspeha. Ovi sadržaji mogu biti korigovani kognitivnom restrukturacijom. Takođe su pogodne i paradoksalne intervencije, a ukoliko ni to ne da rezultate, potrebno je tremu shvatiti kao regresiju i ispitati njenu psihodinamiku (eksternalizacija samoprezira i osećanje inferiornosti).

 

Odlomak iz knjige “EMOCIJE – Psihoterapija i razumevanje emocija”, Zoran Milivojević  (Psihopolis institut, 2014, 9. Štampanje)

Kako autor daje detaljan pregled najvažnijih emocija, od želje i sviđanja do samoljutnje, mržnje ili dosade  knjiga će nam pomoći da razjasnimo sebi one emocionalne kategorije kojima smo svi podložni, laički rečeno – lakše ćemo podneti stanja koja nas muče, poput zaljubljenosti, dosade, straha, treme, tuge… Objašnjavajući puteve emocionalne inteligencije Milivojević je toliko jasan da će mnogima pomoći kako da prevaziđu neprijatna, a kako da „pametno“ uživaju u lepim stanjima duha i tela.

Iako prvenstveno namenjena stručnjacima i studentima, jasan stil pisanja ovu knjigu čini dostupnom svakom. Autor o emocijama govori kristalno jasno i sasvim upotrebljivo, a čitanje knjige garantovano uvećava emocionalnu pismenost.

  • Čitanje ove knjige garantovano uvećava emocionalnu pismenost
  • O emocijama kristalno jasno i sasvim upotrebljivo
  • Originalna i jedinstvena Milivojevićeva teorija emocija
  • Jedna od u svetu retkih grand-teorija, koja obuhvata sva osećanja, prijatna i neprijatna, zdrava i poremećena
  • Knjiga zbog koje je mnogima žao što ne znaju srpski jezik
  • Knjiga sa kojom ćete se družiti i knjiga koja se ne pozajmljuje!

Izvor: Detinjarije.com

spot_img
spot_img
spot_img

Najnovije

Zamislite da sa 75 godina shvatite da nikad niste plivali u toplom moru noću, ali sada je prekasno

Zamislite da imate 75 godina i shvatite da ste se sakrili iz straha da ste stvarni...

Ilija Brdar: Peške do Ostroga za pomoć sugrađanki

Ilija Brdar iz Novog Sada kreće na hodočašće od manastira Grgeteg do manastir Ostrog kao deo humanitarne akcije pomoći njegovoj sugrađanki

Koliko od 1. jula iznosi roditeljski dodatak za prvo, drugo, treće i četvrto dete?

Povećan je iznos roditeljskog dodatka za rođenje prvog, drugog, trećeg i četvrtog deteta, a novine važe za bebe rođene posle 1. jula

Sva deca lažu – a zašto ih ne treba kažnjavati za to?

Roditeljima uvek smeta kad primete da njihova deca lažu, ali znate li zašto oni to rade i kada zaista počinju da shvataju šta je laž?

“SHAPING FUTURES” – revija frizura mladih, talentovanih frizera

U saradnji sa “Školom za negu lepote” iz Beograda, prvi put u Srbiji je realizovana ovakva društveno odgovorna inicijativa

Pratite nas

KOMENTARI

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

SLIČNI ČLANCI KOJI VAS MOGU ZANIMATI:

spot_img
spot_img