MOJ SI ALI KO ZNA ČI ĆEŠ BITI
Završio sam četiri razreda osnovne škole u Ljubišu, „sa odličnim uspehom i primernim vladanjem“, kako mi je učiteljica Milica napisala u đačkoj knjižici.
Mihailo, naš otac, okupio jedne večeri brata i mene za stolom, rekao majci da prestane sa poslovanjem oko šporeta, pa da i ona sedne.
– Ti, matori, ćeš sad u Čajetinu u Gimnaziju, pa da se dogovorimo oko toga!
– I ja ću! – javi se Milivoje.
– Polako! Završi prvo ovo u Ljubišu, pa ćemo se opet skupiti, da vijećamo… Imanje je poveliko, moremo li Milesa i ja da ga savladamo sami? Starost ide, ne čeka!
– Kumim te Bogom, ne ostavljaj đecu da se muče na ovijem drlijama, nek idu u svijet. Ako smo mi morali…
Ljubivoje Ršumović: U selu se rađaju ljudi, a u gradovima – kućni ljubimci
– Ćuti, ženo, nismo još dotle stigli!
– Pa ja i ćutim, nego samo kažem…
Drlija – neplodna, krševita njiva ili livada.
– Bićeš, znači, sam, tamo u Čajetini… Brez nas… Pa pripazi malo… Ne istrčavaj! Ne štrči! Poštuj!
I strpi se!
– Strpljeće se, nego šta će!
– Ama znam, ali on, more biti, ne zna! Sa jedanes godina se ne ide svaki dan od kuće u svijet! I uvijek nek ti je na umu či si i odakle si!
– Tvoj sam!
– Ama moj si, ali ko zna či sve moreš biti! Alin i vranin! Pa zato, ne smetni s uma! Ljudi su i ljudi i neljudi. Ne znaš kojih je više. Teško ih razlučiti.
