Troje dece: Moja tri musketara, moja radost i najveći pokretač

I kada me onako svi zagrle svojim mali ručicama i svuda oko sebe čujem samo njihov smeh srce je veliko kao kuća.

Piše: Ljubica Bildi

David i Lenka su u avgustu napunili godinu dana, Andrej tri i po. Kada pogledam u godinu za nama bilo je tu svega i svačega. Osim što smo konstantno iz dana u dan bili na nogama i nešto radili oko dece shvatila sam šta u stvari znači ima troje dece. Ne blizance, ne, to su već poznate priče, nego TROJE dece.

Ljudi sa kojima se mi družimo su uglavnom ili bez dece ili sa jednim detetom, poneko ima dvoje, mi u takvom društvu dođemo kao neka komuna, pleme. Kada je Andrej bio beba niko od naših prijatelja i porodice nije osetio da mi imamo dete tj. da nas je to nešto usporilo u našim aktivnostima. Svuda smo išli i sa njim i bez njega, nije se tu ništa posebno promenilo osim što sam postala mama a moj suprug tata. Verujem da negde kada dođe i drugo dete tu se malo napravi veći haos malo više planiraš kako ćeš ići negde ali opet porodica funkcioniše uhvati se neki ritam. Sa troje? Samim tim što smo suprug i ja brojčano slabiji govori dovoljno, totalno druga dimenzija života.

Pročitajte i: Zašto je čudno kad porodica ima troje dece?

U početku smo bili veliki entuzijasti pa smo hteli sa njih troje da idemo kod familije,prijatelja, pa što to je baš divno šta će da nam fali…ubrzo smo shvatili koliko je to jeziv poduhvat. Količina stresa koju mi doživimo dok se spakujemo i pripremimo za odlazak negde kao i sve što sledi posle toga je toliko velika da ne želite da se pomerite iz kuće nigde, nikada. Viđanje sa ljudima se obavlja isključivo bez dece ili samo sa Andrejem. Neki i dalje pokušavaju da nas zovu na porodična druženja sa decom, na dnevne kafice i u igraonice ali neće nas uskoro videti u punom sastavu.

1 2 3 Sledeća strana

Podeli tekst: