Američki Indijanci veliku pažnju poklanjaju ceremonijama pružanja dobrodošlice detetu koje treba da dođe – ne samo u porodicu, već i u pleme, svet. Ove ceremonije obično se nazivaju „Blagoslovi“, a naglasak je na dugotrajnom pevanju posebnih svetih pesama. Rođenje deteta, prema indijanskom svetonazoru, predstavlja zapravo prelazak deteta iz majčine materice u matericu Majke Zemlje. Iroki Indijanci, na primer, novorođenom detetu upućuju sledeće reči: „Hvala što si došao u naše selo; nadamo se da ćeš ostati sa nama.“
Ovaj prelazak nije bio uvek lak, i žene u primitivnim društvima često su se silom prilika porađale izvan naselja, u nepogodnim ili čak opasnim uslovima. Međutim, indijanske žene bile su izuzetno sposobne i naviknute na teškoće. Porođaj je često nastupao usred teškog rada, a žena bi zatim novorođenče umotala i noseći ga na leđima pešačila satima natrag do sela.
Pošto je u takvim uslovima često bilo komplikacija i sa sa majkom i sa detetom, čitav komleks rituala, molitvi i zaštitnih radnji sprovođen je kako bi se umanjila mogućnost nepovoljnog ishoda. Svako pleme imalo je sopstvene molitve i oblike žrtvovanja višim silama, kako bi se porođaj odvijao kako treba.
Starije žene u plemenu obično su savetovale mlade trudnice kako da se ponašaju tokom drugog stanja kako bi osigurale srećan ishod. Glavnu ulogu u brizi o trudnici imale su njena majka i baka. Nepravilna ishrana, kao i loši postupci trudnice mogli su, kako se verovalo, ozbiljno da ugroze trudnoću. Osim majke i bake, o trudnici je dosta brinuo i njen muž. Bilo je uobičajeno da on peva posebne pesme namenjene detetu u utrobi kako bi mu ono čulo glas. Takođe, morao je da tretira trudnu ženu sa nežnošću, kako ne bi uplašio dete, i nije smeo da viče na nju, kako dete ne bi ogluvelo. Otac deteta se brinuo i o tome da trudnica dobija dovoljno zdrave hrane, kao i da se kreće dovoljno, kako dete ne bi kasnije u životu bilo lenjo, ali i da bi porođaj bio brz.
Kada je u pitanju ishrana, trudnici se preporučivalo dosta povrća i mlečnih proizvoda. Svako povrće kojim se hrane (koje grickaju) glodari bilo je zabranjeno, jer se verovalo da će se u slučaju njegovog unošenja, beba roditi bez nekog dela tela. Kod Čeroki indijanaca, trudnice nisu smele da jedu ni pastrmku, niti meso guske – iako ona ima brojno potomstvo, veći deo gušćića strada dok su još mali, što može da se odrazi na sudbinu budućeg deteta.
Trudnica nikako nije smela da nosi ogrlice i amajlije oko vrata, jer je to, prema principima analogne magije, značilo i da će pupčana vrpca biti omotana oko bebinog vrata, što je moglo da dovede do fatalnog ishoda. Iz istog razloga nije smela ni da vezuje čvorove. Kako se dete ne bi zaglavilo na izlazu iz materice, trudnica nije smela da stoji u vratima prostorije. Takođe, nije smela da ljušti krompir ili jabuku, kako dete ne bi imalo pljosnato lice. Otac budućeg deteta nije smeo da lovi i ubija životinje – ako bi ubio pticu, verovalo se da će dete ličiti na pticu, a ako bi ubio žabu, mislilo se da će dete skakati kao žaba.
