Trudnoća u Skandinaviji: Kad mamu roda ugrize za nogu

Svi dobro znamo za onu legendu po kojoj decu donose rode. Međutim, daleko je manje poznato odakle je ova legenda u stvari potekla.

U pitanju su skandinavske zemlje, gde majke od pamtiveka iznenadan dolazak novorođenčeta na svet svojoj deci objašnjavaju uz pomoć priče o rodi koja bebu donosi kroz odžak. Odžak jeste najuobičajenije mesto za gnežđenje roda, a njihova osobina da nežno brinu kako o svojim mladuncima, tako i o ostarelim pripadnicima svoje vrste, verovatno je doprinela nastanku ovog verovanja.

Interesantan je i drugi, manje poznat deo ove legende: kako bi se objasnilo to što mama danima posle „dolaska rode“ mora da leži, deci bi bilo rečeno kako je roda prilikom dolaska ugrizla mamu za nogu! Takođe, verovalo se, deca koja bi želela da dobiju brata ili sestru, trebalo je samo da rodi otpevaju pesmicu o tome. U devetnaestom veku, danski pisac Hans Kristijan Anderson ubacio je ovu legendu u svoju čuvenu kolekciju bajki, i ona je postala poznata širom sveta.

Raj za roditelje

Mada danas u Skandinaviji priča o rodama koje donose decu verovatno više nije toliko aktuelna, deca itekako jesu. Zemlje poput Švedske, Norveške i Danske, smatraju se već decenijama za apsolutno najbolja mesta na svetu da se bude roditelj, a natalitet je, za razliku od većine evropskih zemalja, i dalje odličan. Zbog izvanredne socijalne politike koja čini da roditelji nemaju mnogo finansijskih briga oko dece, kao i zbog načina organizacije života, u kome je sve prilagođeno deci, uključujući i poslovne obaveze mama i tata, mladi ne moraju mnogo da razmišljaju ili brinu o budućnosti pre nego što se odluče za potomstvo.

Tradicionalne prakse koje su nekada diktirale život trudnice, iščezle su odavno, a ni i sećanja na njih više nisu važan deo kulture. Trudnoća je danas u Skandinaviji stanje koje ne nosi sa sobom mnogo strepnji, verovanja i običaja, budući da je savremeni, naučno utemeljeni medicinski nadzor toliko uobičajena praksa, da praktično ne postoji trudnica koja nije obuhvaćena njime od prvog do poslednjeg dana, i to besplatno. Prilikom porođaja, korišćenje epiduralne anestezije nije mnogo rasprostranjeno, budući da se ohrabruje prirodan porođaj uz pomoć iskusnih babica.

Skandinavske žene odlikuje velika samostalnost, a kavaljersko postupanje muškaraca nije uobičajeno – nema otvaranja vrata, nošenja prtljaga, pomoći oko menjanja gume na automobilu… Ni trudnoća za žene ne predstavlja period u kome bi od drugih očekivale posebnu pažnju ili ustupke. Međutim, iako naučene da se oslanjaju na sebe i ne traže pomoć, trudnice će ipak u javnom prevozu prihvatiti ustupljeno mesto, jer bezbednost budućeg deteta dolazi ispred svega.

Pod okriljem boginja-zaštitnica

U tradicionalnoj kulturi, četrdesetonedeljni period trudnoće delio se na dva jednaka dela. Prva polovina jeste period kada je fetus još „bez duše“, a druga polovina počinje kada fetus počne da se pokreće, tj., kada dobije dušu (själ). Kasnije je, pod uticajem hrišćanstva, preovladao drugi koncept, po kome dete dobija dušu tek na rođenju. Majka i dete smatrani su za jedno biće sve do krštenja deteta i davanja imena. Po izbijanju prvog zubića, dete dobija i sopstvenog duha zaštitnika.

Tokom početnih faza trudnoće, žena bi nastavila da radi kao i ranije, ali bi kasnije počela da izbegava teže poslove. Kao i u svakoj tradicionalnoj kulturi na svetu, morala je da se pridržava određenih kodeksa, da poštuje neke tabue. Kako bi izbegla pobačaj ili komplikacije na porođaju, trudnica nikako nije smela da dolazi u kontakt sa bolesnima, umrlim, da posmatra klanje životinja i slično. Svako nasilje nad nekim živim bićem u njenom prisustvu, smatralo se, izuzetno je opasno za plod u njenoj materici. Verovalo se da trudna žena ne sme da naiđe na zeca, jer bi onda postojala bojazan da će beba imati zečju usnu. Žena je u trudnoći morala da izbegava i određene namirnice. Međutim, iako se danas smatra opasnom, sirova riba, kao jedno od osnovnih jela, nikako po tradiciji nije spadala u hranu koja je zabranjena tokom trudnoće.

U folkloru Sama (Laponaca) u Norveškoj, postoji niz boginja-zaštitnica koje su zadužene da čuvaju trudnice i malu decu. Najvažnija boginja, velika majka (Mattarahkko), i njene tri ćerke, zaštitnice su žene u različitim životnim fazama. Jouksakka, ćerka boginja za koju se veruje da živi iza ognjišta, odlučivala je kog pola će biti buduće dete.

Na Grenlandu, trudnica je takođe bila okružena mnogim tabuima. Ako bi trudna žena hodala unatraške, smatralo se da će dete prilikom porođaja biti u opasnom, karličnom položaju, a ako bi spavala u toku dana, da će buduće dete biti lenjo. Inuiti su gradili specijalneb („aanigutyaks“), u kojima su se žene porađale u klečećem, ili čučećem položaju.

Tate na porodiljskom

Sa dolaskom porođaja, danas se za žene u skandinavskim zemljama definitivno završava period u kome one same nose glavni „teret“ kada je u pitanju podizanje dece. Muškarci su od prvog dana veoma uključeni u sve poslove oko bebe, od hranjenja, preko kupanja, do uspavljivanja. Po zakonu u Švedskoj, na primer, sleduje im najmanje 90 dana „porodiljskog“ bolovanja, tokom kojih su obavezni da sami brinu o detetu dok je mama na poslu, dok još četristo dana porodiljskog bolovanja supružnici dele prema dogovoru. Kada ne brine o detetu, prosečan švedski tata provede još 24 sata nedeljno u kućnim poslovima, što je rekord u svetu, pa švedske mame sa pravom mogu da kažu da imati decu – i nije tako veliki napor.