Čekale smo zajedno decu pred školom. Odlučila sam da joj, ipak, priđem. Rekla sam joj:
„Osećam dužnost da sa Vama podelim informacije koje sam dobila od svog deteta, pa da ih možda proverite sa svojim detetom.
Vaše dete, koliko sam čula, na odmoru vređa jednog dečaka, govori mu da je klempav i mršav i ismeva ga pred devojčicama.
Juče se taj dečak rasplakao u školi.
Rekao je mom sinu da ne želi više da se vraća u školu.
Sigurna sam da to nije samo zbog zadirkivanja Vašeg deteta, ali možda da proverite o čemu se radi.“
Pogledala me je ljutito i rekla nešto što je uobičajeno za ove krajeve:
“To nije Vaša stvar. Brinite Vi o svom detetu, a moje ostavite na miru!”
Kao da je zalupila vrata predamnom. Osetila sam bespomoćnost, po ko zna koji put. I bes. I sve što uz bespomoćnost ide.
Kako sada da objasnim ovoj mami da se ja uopšte ne bavim njenim detetom.
Bavim se svojim.
Njeno dete je delić vršnjačke zajednice, a ta zajednica je polje u kome raste i moje dete. To je zajednički prostor razvojnih stimulacija.
I baš svako je odgovoran za ono što unosi u to polje.
Baš svako je odgovoran za to što radi van svoje kuće drugima.
Naravno, sve što napolju radi drugima, na neki način,je naučilo u kući, uvežbavajući uloge.
Zato je odgovornost roditelja velika.
Kako sada da objasnim ovoj mami da nije njeno dete napadnuto, da nije ona sama napadnuta, da nije uvek, majku mu, reč o nama. Postoje i drugi oko nas. Reč je i o njima.
O tome kako se ti drugi osećaju zbog nas.
Nekada se velike promene dogode tako što svako od nas uradi bar jednu stvar iz pune svesti da nije sam na svetu i da je deo zajednice na koju,itekako, ima uticaja.
Počne da ga se tiče to kako je drugima zbog mene.
I kako je meni zbog drugih.
Jer tu, u tom polju međudejstava, je cela filozofija dobrog života.
Kako da objasnim ovoj mami da smo mi, roditelji, po hijerarhiji razvojnih uticaja, prvi na listi.
Mi smo modeli.
Dete u nas gleda i po nama modeluje svoju unutrašnju mapu.
Šta god mi dobro promenimo u sebi, ugrađujemo tu promenu u model po kome će se naša deca formirati.
Ako ona nauči da primi feedback, to će i njeno dete.
Kako sada da objasnim ovoj mami da ne mislim da sam bolja od nje, da sam bolji roditelj, da, naročito, nisam njen roditelj koji je grdi, već samo jedna zabrinuta mama.
Na istom smo zadatku.
I hoću da uspostavim saradnju.
Dajem ti feeddback.
Sutra ga daj ti meni.
Biću ti zahvalna ako mi skreneš pažnju na to kako se moje dete ponaša kada ja ne gledam.
Budi taj korektivni faktor za mene.
Motri na moje dete, skreni mi pažnju, jer ja, u četiri zida svog doma, mogu da napravim mnoge greške u popustljivosti, preosetljivosti, šta god. Mogu da imam mnogo slepih mrlja dok posmatram svoje dete.
Kako da objasnim ovoj mami da nam je tako kako nam je , jer svi sve doživljavamo kao neprijatelje. Jer smo svi pred svima stavili znak: GLEDAJ SVOJA POSLA!
I zato, budući da toliko dugo gledamo svoja posla, gubimo kontrolu nad onim poljem interakcija, poljem zajedničkih iskustava, u kome rastu naša deca koja ne umeju da gledaju svoja posla.
Jer po hijerarhiji razvojnih uticaja roditelj jeste na prvom mestu, kao i druge roditeljske figure, ali vršnjački uticaj je na drugom mestu. I nekada, kada autoritet roditelja popusti, to ostaje jedini razvojni uticaj. I opasno je.
I tako.
Toliko je ovakvih situacija gde narcistički branimo svoju decu, doživljavajući ih kao vlastite ekstenzije. Kao ono: kad pričaš o mom detetu, pričaš o meni.
Gde, svoje, dečije rane, naše preosetljivosti na kritiku, naše preosetljivisti na osude, naša osećanja neadekvatnosti,projektujemo na svoju decu, pa njih činimo nedodirljivim onako kako smo mi želeli da budemo nedodirljivi pred kritikama naših roditelja.
Štitimo svoju decu onako kako nas niko nije zaštitio pred drugim vršnjacima.
Koliko naša deca glume u našem filmu: ako sam ja morala da trpim, neće moje dete.
Zato što mi, roditelji, branimo svoju decu, jer nas niko nije branio.
Branimo ih od druge dece.
Branimo ih od drugih mama i tata.
Od učiteljica.
Branimo ih od profesora.
I koliko samo, zbog svojih dečjih rana, propuštamo da vidimo da naša deca nisu mi i da se pripremaju za život u svetu u kome je vrsnjački uticaj nikada veći i nikada gori.
A autoritet roditelja, oslabljenih raznim ličnim i kolektivnim traumama,nikada manji.
I koliko je samo važno kakvo je stanje u vrsnjačkoj zajednici.
I koliko je važna svest o tome da mi roditelji formiramo te ljude koje će biti sastojci te zajednice.
I koliko je samo potrebno da sarađujemo zato što je jako teško to uraditi sam.
I sada, u težini svih ovih događaja, mislim o tome koliko nije potrebno da uradimo neku veliku, gromoglasnu stvar, neku tektonsku promenu.
Dovoljno je da naučimo da sarađujemo.
Da potražimo feedback na ponašanje naše dece od vaspitača, učitelja, nastavnika, profesora, drugih mama, tata.
Da ih saslušamo, oni vide našu decu onda kada mi ne gledamo.
Vide ih u okolnostima u kojima mi nismo prisutni.
Pa probamo da ih doživimo kao tim, koji nas priprema za neki naš lični maraton.
I korigujemo se, uvažavajući i lične granice i aspiracije.
Jer istina je da tuđe dete nije naš problem, ali problematično ponašanje bilo čijeg deteta, naročito našeg, jeste.
I svi smo odgovorni za kvalitet javnog prostora, ovog međuprostora ( među ljudima) u kome se razmenjujemo i gradimo.
Imajmo u vidu činjenicu da je identitet svakog od nas socijalno posredovan, gradi se u međuprostoru i svi smo odgovorni za ono što u taj međuprostor unosimo.
Nema privilegovanih niti izuzetih.
Ljiljana Milić
PromenaDA
