MARTIN je jedino dete u učionici škole u Radinjincu kraj Ljuberađe, u opštini Babušnica. U celom selu nema više dece, pa Martin za druga ima samo učitelja Ljubišu. Nema ni od koga da prepiše, nema kome da dodaje loptu na fizičkom, niti da sa nekim provodi odmore. Martinova priča, nažalost, nije usamljena, jer čak 109 seoskih škola širom Srbije pohađa po jedan đak!

Svi oni odrastaju usamljeni, bez vršnjaka, ne znajući ni šta je druženje. A kada završe četiri razreda u rodnom selu, ili odustanu od daljeg učenja ili putuju u najbližu varošicu, odakle se najčešće i ne vrate. Demografski podaci o srpskim selima iz godine u godinu sve su dramatičniji, a koliko je razloga za brigu, najbolje se vidi kada se analiziraju podaci objedinjeni u novoj bazi podataka (Jedinstvenom informacionom sistemu) napravljenoj u Ministarstvu prosvete.

U čak hiljadu seoskih škola uči deset ili manje đaka. Svi oni stanu u jednu učionicu, od prvog do četvrtog razreda, i uglavnom ih uči jedan učitelj. U 109 sela škola radi zbog jednog đaka, u 131 zbog dva, u 106 zbog tri, u 123 zbog četiri učenika… Po pet đaka ima u 115 sela, po šest u 93 seoske škole, sedam je u 102, osam u 82, devet u 69 i zbog deset đaka nastava je organizovana u 75 škola. Reč je o izdvojenim odeljenjima, čije matične škole se nalaze u malo većim selima ili gradovima i koje imaju više učenika. U Srbiji postoji ukupno 1.213 matičnih škola i 2.675 njihovih izdvojenih odeljenja.

Prema broju “patuljastih” škola prednjači Školska uprava Leskovac, koja pokriva Jablanički i Pčinjski okrug, gde se nalazi čak 131 škola sa pet i manje učenika. Sledi Školska uprava Niš, u čijoj nadležnosti su Nišavski, Toplički i Pirotski okrug, gde 109 izdvojenih odeljenja ima do pet učenika.

– Broj dece u selima smanjuje se godinama i decenijama unazad. Veliki broj sela prema Kuršumliji, Mačkovom kamenu, Donjoj Rači, pa na Staroj planini i u Toplom Dolu ima upravo ovakve škole, sa jednim ili najviše nekoliko učenika – priča Dragan Gejo, načelnik Školske uprave Niš. – To nije dobro ni za decu, ni za državu. U svako to selo putuje po jedan učitelj, a deca nemaju sa kim da se druže, već su usamljena. Pokušana je pre nekoliko godina racionalizacija mreže škola, kako bi se tamo gde je moguće zatvorila škola i deci obezbedio prevoz do prve veće škole. Tada se digla uzbuna da će se sa školom ugasiti i selo i odustalo se.

NI BEOGRAD NIJE POŠTEĐEN – SMANjIVANjE broja đaka u Srbiji gotovo da je tabu tema, a dešava se svugde, čak i u većim gradovima. Borba za svakog učenika već nekoliko godina traje i u školama u Beogradu, posebno u centru grada. One koje su na glasu upisuju dovoljno učenika, a ima škola koje ne uspevaju da upišu ni 50 prvaka – kaže dr Nikitović.

Prevoz bi, ukoliko ima puta, svakako bio jeftiniji nego plata za učitelja, održavanje školske zgrade, grejanje, struja… Naš sagovornik kaže da često obilazi te malene škole po selima, navodi primere ugašenih škola u Rsovcima, Arbinju, Visočkoj Ržani, Toplom Dolu… U Gorčincima, kaže, šest đaka, ali niko nije upisao prvi i drugi razred.

Brigu o mreži škola trebalo bi da vode lokalne samouprave. Upravo je njena racionalizacija jedno od najbolnijih pitanja srpske prosvete – gde školu ugasiti, gde ostaviti i da li ima dovoljno novca da se održava čak hiljadu škola sa do deset učenika. Broj škola se ne menja značajno, a broj prvaka se za dve-tri decenije smanjio sa oko 95.000 na ispod 70.000.

– Mreža škola kakvu danas imamo posledica je propisa prema kojima država plaća zarade zaposlenima u školama, a ingerenciju da formira mrežu škola ima lokalna samouprava. Pošto spajanje škola ne donosi mnogo koristi lokalnoj samoupravi, oni se ne trude u velikoj meri da optimizuju mrežu škola – objašnjava za “Novosti” dr Milovan Šuvakov, pomoćnik ministra prosvete. – Ovo može da se poboljša na dva načina – ili da se promeni način finansiranja ili da se odrede novi uslovi za mrežu škola, što će biti predmet razmišljanja u Ministarstvu prosvete. Podaci koje imamo prvi put ovako objedinjene dobra su polazna tačka za analizu i donošenje odluka.

Šuvakov kaže da bi, zarad optimizacije mreže, trebalo uraditi studiju opravdanosti postojanja svih škola, jer se dešava da negde vrlo blizu ima druga škola u koju bi dete moglo da putuje, da često do neke škole putuju i đak i učitelj…

Pokušaj pravljenja mreže škola iz 2010. godine, iako je mnogo pričano o njemu, na kraju je propao, čini se najviše iz sindikalnih i političkih razloga.

A da će situacija biti sve lošija, potvrđuje demograf dr Vladimir Nikitović, saradnik Instituta društvenih nauka. On kaže da sistem treba racionalizovati, ali ne i smanjiti dostupnost obrazovanja mladima. Jer to bi bilo pogubno.

– U inostranstvu se ovi problemi uglavnom rešavaju organizovanim prevozom za decu. Trebalo bi i kod nas razmišljati o tome, jer broj đaka se sve više smanjuje, pa će i škole morati da se zatvaraju – smatra Nikitović. – Pa u celoj Crnoj Travi se jedne godine nije rodilo nijedno dete. To je realnost i demografski pokazatelji iz godine u godinu sve su gori.

Nikitović objašnjava da malih škola i pustih sela ima u svim delovima Srbije. To što ih je u školskim upravama Leskovac i Niš pobrojano najviše, kaže, posledica je konfiguracije terena i velikog broja malih sela. Ali isti problem, tvrdi, muči sve od Horgoša pa do juga Srbije.

I. Mićević
Izvor: Novosti