U čast Pipinog sedamdesetog rođendana novo izdanje „Pipi Duge Čarape“

U čast Pipinog sedamdesetog rođendana "Odiseja" je objavila prvu knjigu doživljaja Pipi Duge Čarape u novom prevodu i novom, slavljeničkom ruhu.

Pipi duga carapaKako najlepše provesti detinjstvo? Zna se, u društvu Pipi Duge Čarape!

Pipi se u sve razume. Pipi ume svašta, a najbolje od svega smišlja šašave avanture.

Pipi je jaka. Pipi je hrabra i radoznala.

Pipi je svoj gazda. Živi sama, bez odraslih i njihovih pravila.

Pipi ne ide u školu nego u pustolovine.

Pipi ima pun kovčeg zlatnika i glavu punu mašte.

Pipi ima majmuna, konja i najbolje drugare, Aniku i Tomija.

Pipi je omiljena drugarica miliona dece širom sveta.

Pipi duga čarapa

Autor: Astrid Lindgren
Ilustrovala: Manja Radić Mitrović
Prevela: Slavica Agatonović

Izdavač: Odiseja

O KNJIZI

Knjiga Pipi Duga Čarapa objavljena je pre tačno sedamdeset godina, 1945. godine. Čitav svet je slavio rođendan jedne od najslavnijih junakinja u dečjoj književnosti. U njenu čast, srpskim čitaocima predstavljamo novi, savremeniji prevod ove knjige.
Pipi je nastala, takoreći, slučajno. Jednom kad je ćerka Astrid Lindgren, Karin, bila bolesna, dosađivala se kod kuće u krevetu, pa je gnjavila mamu da joj bez prestanka priča priče. „Pa, dobro, o čemu hoćeš da ti pričam?“ – pitala je umorna Astrid svoju ćerku. „O Pipi Dugoj Čarapi!“ – izletelo je Karin, kojoj je to ime tek tako palo na pamet. „Hm, devojčica koja ima tako neobično ime sigurno je veoma neobična“, rekla je Astrid i počela da priča. Doživljaji Pipi Duge Čarape bili su toliko neobični i zanimljivi, da je Karin neprestano tražila još novih priča o njoj, a i samoj Astrid su se priče toliko dopale da je počela da ih snima na diktafon. Astrid je četiri godine pisala i sređivala tekst, i poslala ga na konkurs za dečju knjigu švedskoj izdavačkoj kući Rabén & Sjögren, na kojem je pobedio i u novembru 1945. godine knjiga Pipi Duga Čarapa našla se pred čitaocima.
 pipi-duga-carapa-
Knjiga je odmah privukla pažnju. Bili su oduševljeni i deca i odrasli, ali je bilo i mnogo zbunjenih, pa i uplašenih – jer je Pipi Duga Čarapa bila toliko drugačija od dotadašnjih knjiga za decu, u kojima su deca bila poslušna ili su kažnjavana za neposlušnost, odrasli su uvek bili pametniji, tačno se znalo šta rade devojčice a šta dečaci, šta se sme a šta se ne sme. Pipi je sve to obrnula naglavačke, zbog čega su neki ljudi strahovali da ta knjiga „kvari decu” . Zamerali su joj što podstiče decu da zanemare obaveze i pravi život, da budu neposlušna, da ne poštuju autoritete: roditelje, policajce, učitelje, i što im puni glavu bajkama koje nemaju veze sa stvarnim životom. I ranije je bilo bajki, ali je u tradicionalnim bajkama bilo jasno da se radi o izmišljenim svetovima u kojima postoje dobre vile i veštice, čarolije, patuljci i – deca koja sama lutaju šumom. Međutim, svet u kome živi Pipi zapravo je verna slika našeg, pravog sveta, a njeni doživljaji mogli bi da „naivnom dečjem oku” deluju kao nešto istinito i preporučljivo. Pojavio se čitav pokret ljudi koji su želeli da zabrane knjigu, koji su se nazvali „Pipinim protivnicima” (Pippifejden). Nasuprot njima, napredniji ljudi tog doba shvatali su priče o Pipi kao duhovitu igru, poziv na istraživanje i oslobađanje od strahova. Pipine pristalice branile su knjigu govoreći da, pored lika Pipi Duge Čarape koji je oličenje života o kavom deca maštaju, u knjizi postoje i likovi Tomija i Anike, likovi prave dece, koji podsećaju mlade čitaoce na sve ono što moraju da prihvate, i da roditelji, škola i pravila zaista postoje. Pipi je fantastično biće sačinjeno od dečjih želja, ali je jasno da njeni doživljaji nisu pravi opis detinjstva, nego opis snova ili želja. Kao što kaže Pipina kuma, Karin Lindgren: „Pipi je bila najdivnija drugarica iz mašte, ali ja sam se identifikovala sa Tomijem i Anikom.” Deca su uživala u Pipinom društvu, ali nisu verovala da zaista mogu da vode život poput njenog; niko ne može ono što Pipi može, sva ostala deca moraju da poštuju neka pravila. Ljubitelji Pipi tvrdili su da „Pipine protivnike” zapravo nervira i sekira to što se u knjizi prikazuju mane tadašnjeg švedskog društva, i stav autorke da deca imaju prava da se zapitaju o tome da li su sva pravila dobra i opravdana, da li je njihovo društvo pravedno i mudro. Astrid je prepoznala i da je došlo vreme za novi pogled na uloge dečaka i devojčica, odnosno na ulogu žene u društvu. Devojčice nisu više slaba bića kojima je potrebna zaštita i vođstvo već i one mogu biti samostalne pa i, na mnogo načina, snažnije od dečaka. Pipi je, naravno, fantastični, ekstremni primer: ne samo da može da podigne konja već je snažnija od dečaka, pa i od najjačeg muškarca na svetu Adolfa Snagatora. Takođe, Pipi je pokretač u njihovom malom društvu, baš kao što su se u to vreme, u stvarnom svetu, pojavljivale žene koje su bile pokretači društvenih zbivanja. Po mnogo čemu, Pipi je bila vesnik novog doba u kome će muškarci i žene biti ravnopravni. Međutim, knjiga nije bila namenjena samo devojčicama, naprotiv: bila je to jedna od prvih knjiga namenjenih i devojčicama i dečacima, jer Pipi ima osobine koje se dopadaju i jednima i drugima. Pipi je samostalna, ima kuću i novac za život, ne mora nikome da polaže račune, tako da sama odlučuje o svojim postupcima, na osnovu razuma i svoje savesti. Na neki način Pipi je odrasla, ali je detinjasta po načinu na koji sve obaveze pretvara u smešne i zabavne aktivnosti – podsećajući odrasle da ponekad život shvataju preozbiljno i da bi i njima brojne obaveze lakše pale da se kroz igru odnose prema njima. (To je bio jedan od razloga zašto su odrasli toliko voleli ovu knjigu koja se, na više nivoa, obraćala i njima, pre svega kroz satirični, komični prikaz društva.) Pipi samu sebe vaspitava, podseća sebe kad je vreme za čišćenje kuće i spavanje, pa i lupi sebi šamar ako ne ode u krevet u pristojno vreme, ona brani slabije i ne koristi svoje prednosti da napakosti drugima. Navikla da razmišlja samostalno, ona neće slepo poslušati nikoga, čak ni policajce koji su po nagovoru odraslih iz grada došli da je vode u dom. Iznad svega, Astrid Lindgren je promovisala novi pristup detetu: „deci treba samo pružiti dovoljno ljubavi”, razumevanja i poverenja. A odrasli koji su verovali u strogo vaspitanje, u kontrolu i konstantne poduke, nisu se najbolje snalazili u novom svetu koji se pomaljao posle Drugog svetskog rata.
pipi duga carapa odiseja
Dok se u Švedskoj vodila javna debata o tome da li Pipi kvari decu, u drugim zemljama su radoznali, oduševljeni ali i preplašeni izdavači pokušavali da malo „poprave“ knjigu, da slučajno ne bi naškodila deci. Često su u toj cenzuri ispadali smešni. Na primer, francuski izdavač je zamenio Pipinog konja ponijem jer, kako je objasnio autorki, francuska deca ne bi mogla da poveruju da devojčica može da podigne konja. Astrid mu je onda tražila da joj pošalje fotografiju nekog deteta koje je podiglo ponija iznad glave, ako francuska deca već mogu da podignu ponija. Naravno, nikada joj nije poslao takvu fotografiju. I u Nemačkoj su „doterivali” prvi prevod (iz 1954. godine): umesto otrovne Pipi gricne običnu, jestivu pečurku, a scene u kojoj Pipi daje Aniki i Tomiju po pištolj, kao i scena kad Pipi puca u plafon vičući da oružje nije za decu – potpuno su izbačene, pravdajući promene strahom da se deca slučajno ne ugledaju na Pipine ludosti. Najčešće su se samo ublažavali elementi dela za koje se urednicima činilo da podstiču na nepoštovanje prema odraslima i autoritetima, da ismevaju pravila i norme vaspitanja dece i civilizovanog društva. Takvih primera bilo je širom sveta.
Malo-pomalo, svet se menjao a nekada toliko revolucionaran i šokantan pogled na detinjstvo i vaspitanje Astrid Lindgren, uveliko je prihvaćen u većini razvijenih zemalja, i utkan je u savremenu pedagogiju. Danas Pipi i u Francuskoj ima konja, a u Nemačkoj je 1986. objavljen novi prevod koji je vernije preneo tekst. Doduše, još ima strogih, konzervativnih društava na svetu, zemalja pod diktaturom i, uopšte, društava kojima se ljudska prava, pa samim tim ni prava deteta ne poštuju dovoljno. U njima, naravno, knjige o Pipi ni do dan-danas nisu objavljene. Mi smo imali sreću da je Čedomir Cvetković još davne 1966. godine prepoznao i preveo na srpski ovu divnu, važnu knjigu, zahvaljujući kojoj su mnoge generacije s ovih prostora rasle u Pipinom društvu. Pipin sedamdeseti rođendan proslavljen je širom sveta. U njenu čast, novim generacijama čitalaca poklanjamo novi, savremeni prevod Pipi Duge Čarape na srpski Slavice Agatonović.
Astrid Lindgen je napisala tri romana o Pipi: Pipi Duga Čarapa (Pippi Långstrump, 1945), Pipi na brodu (Pippi Långstrump går ombord, 1946) i Pipi Duga Čarapa u vodama Južnog mora (Pippi Långstrump i Söderhavet, 1948). Napisala je i nekoliko slikovnica sa zasebnim pričama, a mnogo slikovnica je napravljeno na osnovu poglavlja iz originalna tri romana. Na osnovu priča o Pipi snimljeno je mnogo filmova, igranih i animiranih. Prva, švedska filmska priča o Pipi snimljena je još davne 1949. godine, a za njom su usledile razne internacionalne verzije, jer je ova knjiga prevedena na preko šezdeset jezika.
Pipi Duga Čarapa je važna kao prekretnica u savremenoj književnosti za decu i možda najuticajnija dečja knjiga svih vremena. Međutim, važna je i zbog toga što i danas služi kao primer, jer sedamdeset godina kasnije još jednako oduševljava mlade čitaoce i još poziva decu da porastu u ljude koji će misliti svojom glavom i boriti se za lepši svet.
spot_img
spot_img
spot_img

Najnovije

ZdravoRastimo ,,Sportski dan“ za više od 400 novosadskih osnovaca

Pod sloganom „Igraš ili ne?” na novosadskom stadionu FK Vojvodina „Karađorđe”, više od 400 učenika novosadskih osnovnih škola učestvovalo je u ZdravoRastimo ,,Sportskom danu”, koji u okviru akcije „Nacionalno razmrdavanje“ po drugi put organizuju Savez za školski sport Srbije i kompanija Nestlé Srbija. Ove godine manifestacija je održana kao deo 12. Olimpijskih sportskih igara učenika Republike Srbije, u cilju da doprinese razvoju sportskog duha i zdravih navika kod dece.

Da li će onaj ko nasrne na prosvetare ići u zatvor

Najavljene izmene Krivičnog zakonika podelile stručnu javnost na one koji smatraju da će prosvetni radnici biti zaštićeniji i druge koji su mišljenja da je reč o krivičnopravnom populizmu

Od Biblije preko nauke zdrava porodica i partnerski odnosi su prioritet

O tome da je finansijska nesamostalnost odrasle žene teška i ponižavajuća, o umisljenosti da samo majka u sebi ima ljubav i da detetu samo majka treba... su takođe vrlo opterećujuće za mlade mame.

“Mučimo generacije dece da bismo svi zadržali svoja radna mesta”

Naša deca koja odu u inostranstvo procvetaju u drugim sistemima gde se uči samo ono što je važno, a ne sve što postoji u toj struci

Da li nastavnici i dalje vole svoj posao

"Ovaj posao ne treba da radi, niti može da ga radi, niko ko ga ne voli. To mogu da vam kažem pouzdano, jer krajem godine idem u penziju, i nikada, nijednom mi se nije desilo da poželim da odem."

Pratite nas

KOMENTARI

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

SLIČNI ČLANCI KOJI VAS MOGU ZANIMATI:

spot_img
spot_img