Priredila: Ema Tatić
U knjizi se spominje trogodišnja ćerka autorkine prijateljice iz Francuske, koja potpuno sama pravi kolač sa jogurtom (gâteau au yaourt). Ona objašnjava da je to jedan od prvih recepata koje tamošnja deca uče da savladaju, jer su uputstva laka, a kao merica se koristi prazna čaša za jogurt. Drukermanova ističe da Francuzi smatraju da decu treba naučiti strpljenju, a šta je bolje od pravljenja kolača, jer moraju da sačekaju da se ispeče i ohladi pre nego što ga probaju. Takođe, na taj način deca uče brojanje, merenje i razlomke. Deca u Francuskoj počinju da pomažu mamama u pravljenju kolača već od prve godine!
Ritual mešenja kolača
„U Francuskoj je pravljenje kolača ritual koji se ponavlja svake sedmice. Praktično svaki put kada posetim neku francusku porodicu tokom vikenda, oni ili prave kolač ili serviraju neki koji su napravili u prvom delu dana.
„Deca u Francuskoj počinju da pomažu mamama u pravljenju kolača već od prve godine!“
U početku sam mislila da to rade zato što sam im došla u goste, ali sam uskoro shvatila da to nema veze sa mnom. U Parizu kao da postoji vikend turnir u pravljenju kolača. Zapravo, od perioda kada deca mogu sama da sede, mame počinju ih uključuju u svakonedeljno pečenje kolača. Nije da ova deca nabacaju malo brašna i pognječe par banana, o ne! Oni razbijaju jaja, sipaju šoljice šećera, i sve to mute natprirodnom samouverenošću. I tako samostalno naprave čitav kolač.
Prvi kolač koji većina dece nauči da pravi je upravo gâteau au yaourt. Lagan je, nije presladak, a u njega se mogu dodati limun, čokoladne mrvice, šumsko voće ili kašika ruma. Prilično je teško da vam omane“, navodi ova nadahnuta novinarka.
„Pečenje“ karaktera
Možda ćete pomisliti da je svo ovo pečenje samo jedan od načina da se poklekne pred svim tim kolačima. Ali nije. Čitav postupak uči decu da se kontrolišu. S obzirom na to da se sastojci moraju stavljati u određenoj količini i određenim redosledom, takođe je i odlična lekcija za jačanje strpljenja. Isto tako, oni ga ne smažu čim ga izvade iz rerne, kao što bi većina nas uradila. Kolači se prave ili ujutru ili u rano popodne, a jedu se kao goûter – francuska popodnevna užina. A budući da desert birate sami, možete se odlučiti za recept sa zdravijim sastojcima. Kako bilo, makar jedete domaću hranu, u koju znate šta ste stavili, kao i da nema svih onih štetnih dodataka koji se stavljaju u industrijske namirnice.
Nema „la grickanja“
Drukermanova primećuje da je u Francuskoj deca uopšte ne grickaju između obroka: „Nikada nisam videla francusko dete da jede perece ili bilo šta drugo u 10 sati pre podne. Mali Francuzi jedu samo glavne obroke i popodnevnu užinu.“ Prosečnom Amerikancu, kako ističe, bi bilo teško da zamisli svet u kom mame ne vuku kesice krekera, ribica ili čokoladnih keksića, za slučaj iznenadne potrebe za užinom. Reporterka Njujork tajmsa, koja je i majka, požalila joj se jednom prilikom: „Sada, bilo koju aktivnost da osmislim sa ćerkom, u bilo koje doba dana, i koliko god kratko trajala, moram da nosim užinu. Da li smo kolektivno, prećutno odlučili da je nemoguće da naša deca učestvuju u aktivnostima, a da ih istovremeno ne kljukamo nečim, da slučajno ne ogladne?“, napisala je.
„Francuzi smatraju da decu treba naučiti strpljenju, a šta je bolje od pravljenja kolača“
Moramo se složiti da je potpuno u pravu. Da li smo do te mere postali preokupirani nekim svakodnevnim trivijalnostima, da ne možemo da isplaniramo proste dečje obroke i užine? Da li je moguće da stalno, uvek i u svakom trenutku moraju „makar nešto da gricnu“, kao da ćemo im opako naškoditi ako naprave pauzu između obroka?
