Retki su roditelji koji danas imaju petoro ili desetoro dece. Porodice danas uključuju jedno ili dva deteta. Imati troje dece pravo je čudo u današnje vreme. Svako dete pred stavlja najveće blago i mora da ispunjava očekivanja svojih roditelja. Roditelji se najčešće pitaju sledeće: Na koji način bi trebalo da podstičemo razvoj deteta? U Sjedinjenim Američkim Državama mnoge trudnice pohađaju kurseve na kojima se bebama još u stomaku pušta klasična muzika, najčešće Mocartove kompozicije. Naime, one smatraju da će se njihovo dete tako bolje razvijati, naročito u periodu polaska u školu. Dete se neće bolje razvijati ukoliko ga stimulišemo na nešto čemu još nije doraslo. Setimo se stare afričke poslovice koja glasi: „Trava neće brže rasti ako je vučeš.“
Svako dete razvija se na poseban način. Dete je vođeno unutrašnjim nagonom za razvojem i ima poriv za sticanjem određenih sposobnosti i osobina. Kada dostigne određeni razvojni stadijum, dete počinje da dohvata predmete, da se kreće unapred i izgovara svoje prve reči.
Takvu želju za razvojem mnogi roditelji istovremeno smatraju opterećenjem i darom s neba. Roditelji ne moraju da se neprestano brinu o napretku svog deteta. Ne preopterećujte sopstveno dete. Ono će se pravilno razvijati ukoliko je poštovano kao biće koje ima i fizičke i psihičke osobine i ukoliko stiče iskustva koja su specifična za određeni razvojni stadijum. Zadatak roditelja jeste da svakodnevicu deteta učine kreativnom i da ga na taj način podstiču da stiče nova iskustva. Nije reč o tome da dete treba da naučimo nečemu, već da zadovoljimo njegovu potrebu za igrom, da kod deteta podstičemo razvoj motorike i govora.
Za svaki razvojni stadijum postoji odgovarajuće vreme tokom kojeg je dete spremno da usvaja nove sposobnosti. Kada je pravo vreme za to, pokazaće nam dete svojim ponašanjem. Potrebno je da posmatramo dete i otkrijemo kada je pravi trenutak za sticanje određenih razvojnih sposobnosti. Tokom druge godine života dete želi da samostalno jede. Starosna dob tokom koje je ono psihički i motorički dovoljno razvijeno da može da drži kašiku razlikuje se od deteta do deteta. Neka deca zainteresovana su za takvu aktivnost između desetog i osamnaestog meseca, dok druga žele
samostalno da se hrane tek između osamnaestog i dvadeset i četvrtog meseca života. Ukoliko roditelji pre tog perioda pokušaju da nauče dete kako da drži kašiku, opteretiće ga.
Ukoliko zainteresovanom detetu ne dozvolite da samo drži kašiku dok jede, ono će se povući u sebe. Navići će se na to da ga roditelji hrane tokom svakog obroka, iako to nije bila njihova namera.
Ukoliko roditelji uoče da dete želi da nauči kako da drži kašiku, ukoliko mu dozvole da se samostalno hrani, ono će usvojiti dve važne stvari: samo će steći određenu sposobnost i postaće samostalno u određenoj životnoj oblasti. Na taj način postaje sigurnije u sebe.
U prvoj godini života postoje dva oblika učenja koja bi trebalo razlikovati, a to su socijalno i istraživačko učenje.
