U mojoj porodici se živi po pravilu teškog

Za roditelje koji bi želeli da podstaknu petlju, a da ne liše svoju decu mogućnosti da sama biraju svoj put, preporučujem ovo pravilo teškog.

Jednog dana kad je imala četiri godine, moja ćerka Lusi sedela je za ku hinjskim stolom i mučila se da otvori kutijicu sa suvim grožđem. Bila je gladna. Želela je suvo grožđe. Međutim, poklopac kutije se tvrdoglavo opirao njenim pokušajima. Posle možda jednog minuta uzdahnula je, spustila neotvorenu kutiju i izašla iz kuhinje. Ja sam je gledala iz druge sobe i umalo da jauknem: Jao, bože, moju ćerku je pobedila kutijica suvog grožđa! Kakve šanse ima da stekne makar mrvicu petlje?

Pohitala sam za Lusi i predložila joj da pokuša ponovo. Trudila sam se da pružam podršku, ali i da zahtevam. Ipak, odbila je.

Ubrzo potom našla sam u našem kraju baletski studio i upisala ćerku. Kao i mnogi roditelji, osećala sam da se petlja stiče aktivnostima poput učenja baleta… ili klavira… ili fudbala… ili bilo koje vannastavne aktivnosti. Sve te aktivnosti poseduju dve važne odlike koje se teško mogu naći u bilo kom drugom okruženju. Kao prvo, postoji odrasla osoba koja sve nadgleda – u idealnom slučaju, pruža podršku i ima zahteve – a koja nije roditelj. Drugo, ti časovi su predviđeni da podstiču u deci interesovanje, vežbanje, cilj i nadu. Baletski studio, muzička škola, sportska sala, košarkaški teren, gimnastička sala – sve su to igrališta za petlju.

* * *

Saznanja o vanškolskim aktivnostima su nepotpuna. Ne mogu da navedem neku studiju u kojoj su deca nasumično raspoređena da se bave ne kim sportom ili muzičkim instrumentom, debatnim klubom, poslom posle škole ili radom u školskom listu. Ako malo razmislite, shvatićete i zbog čega. Nijedan roditelj ne želi da prijavi svoje dete da se nečim bavi (ili ne bavi) potpuno nasumično, a iz etičkih razloga istraživač ne može prisiliti decu da redovno dolaze (niti im zabraniti da dolaze) na neku aktivnost.

Ipak, kao roditelj i kao naučnik u društvenim naukama, preporučila bih da, čim vam dete dovoljno odraste, izaberete nešto što bi mu se do palo da radi van školice i da ga upišete na to. Zapravo, da imam nekakav magični štapić, udesila bih da se sva deca na svetu bave barem jednom vanškolskom aktivnošću koju će sama izabrati, a u slučaju srednjoškolaca zahtevala bih da se drže barem jedne aktivnosti duže od godinu dana.

Mislim li da svaki trenutak u detetovom danu treba da bude organizovan? Ni slučajno. Ali mislim da deca bolje napreduju kad provode barem deo dana radeći nešto teško što ih zanima.

Kao što sam već rekla, saznanja o ovako smeloj preporuci nisu potpuna. Ipak, ima istraživanja čiji rezultati, po mom mišljenju, snažno ukazuju na to. Kad sve to skupimo, imamo ubedljiv dokaz da se deca uče petlji uz mudru nastavnicu baleta, fudbalskog trenera ili profesora violine.

Kao prvo, nekoliko istraživača je opremilo decu zujalicama tako da mogu, tokom čitavog dana, da ih upitaju šta rade i kako se u tom trenutku osećaju. Kad su deca bila na času, javljala su da se osećaju angažovano – ali uglavnom nemotivisano. Kad su se družila sa prijateljima, to nije bilo jako angažovano, ali je bilo jako zabavno. A šta je sa vanškolskim aktivnostima? Kad su se deca bavila sportom, muzikom ili probama za školsku predstavu, bila su istovremeno angažovana i zabavljala su se. Nema drugog iskustva u životu mladih ljudi koje redovno daje kombinaciju izazova i duboke motivacije.

Krajnji zaključak ovog istraživanja glasi: Škola jeste teška, ali za mnogu decu nije duboko interesantna. Četovanje sa prijateljima je interesantno, ali nije teško. A balet? Balet može da bude i jedno i drugo.

* * *

Iskustvo u trenutku je jedno, ali šta je sa dugoročnim koristima? Da li se vanškolske aktivnosti mogu isplatiti na neki merljiv način?

Bezbroj je studija pokazalo da deca koja se više bave vannastavnim aktivnostima prolaze bolje po skoro svakom mogućem merilu – imaju bolje ocene, veće samopouzdanje, manje je verovatno da će upadati u ne volje i tako dalje. Neke od tih studija su bile dugoročne, što znači da su istraživači čekali da vide šta će se desiti sa decom u kasnijem životu. Ta kve, dugoročne studije došle su do istog zaključka: više učešća u raznim aktivnostima predskazuje bolje ishode.

Isto to istraživanje jasno pokazuje i da je preterivanje sa vanškolskim aktivnostima prilično retko. U današnje vreme, prosečan američki tinejdžer izjavljuje da provodi manje od tri sata dnevno gledajući televiziju i igrajući igrice. Više vremena provodi na društvenim mrežama, šaljući prijateljima linkove za slike mačaka, i prateći Kardašijanke koje smišljaju šta će obući – i zato je teško tvrditi da se to vreme ne bi moglo preusmeriti na šahovski klub ili školsku predstavu, ili prosto na bilo koju drugu strukturisanu, na veštine usmerenu aktivnost pod nadzorom stručne odrasle osobe.

A šta je sa petljom? Šta je sa postizanjem nečeg za šta su potrebne godine, a ne meseci rada? Ako se petlja svodi na dugoročno zadržavanje istog cilja, i ukoliko vanškolske aktivnosti prestavljaju način vežbanja petlje, logično bi bilo da su naročito korisne kad se nečim bavimo duže od godinu dana.

Zapravo, ono što naučimo dok se trudimo da se poboljšamo iz sezone u sezonu stalno se ponavljalo u mojim intervjuima sa osobama koje imaju petlju.

Evo jednog primera: posle sezone u kojoj je veoma slabo dodavao u trećem razredu srednje škole, budući član Dvorane slavnih u američkom fudbalu, Stiv Jang, otišao je u školsku radionicu i napravio drvenu loptu sa zalepljenom trakom umesto uzica. Na jedan kraj je pričvrstio kuku kako bi mogao da zakači loptu na spravu sa tegovima u školskoj teretani. Onda je, držeći loptu, vežbao kretanje napred-nazad kao kod dodavanja, a dodatni otpor sprave jačao mu je ramena i podlaktice. Sledeće godine je mogao da baci loptu dvostruko dalje.

Još ubedljiviji dokazi o koristima dugoročnih vanškolskih aktivnosti dobijeni su u studiji psihologa Margo Gardner. Margo i njeni saradnici na Univerzitetu Kolumbija pratili su jedanaest hiljada američkih tinejdžera sve do dvadeset šeste godine starosti ako bi videli da li ima neke razlike, i kakve, u uspehu u odraslom dobu između onih koji su se bavili nekom vanškolskom aktivnošću dve godine umesto jedne.

Evo šta je Margo utvrdila: značajno je veća verovatnoća da će deca, koja provedu više od jedne godine u istoj vanškolskoj aktivnosti, diplomirati na fakultetu i da će, kao mlade odrasle osobe, volontirati u svojoj zajednici. Broj sati sedmično koje deca posvećuju vanškolskim aktivno stima predskazuje da li će imati posao i zarađivati više novca, ali samo kod dece koja su učestvovala u nekoj aktivnosti dve godine, a ne samo jednu.

1 2 Sledeća strana

Podeli tekst: