Bio petak, a sad je ponedeljak. Naravno da ne pišem vikendom. Pa, žene nemaju vikend.
Mislim, ne idu na posao i to im se računa u srećnu okolnost jer rade u firmi gde pojam vikenda uopšte postoji.
Vikendom svaka žena zaboravi da postoji u onom sopstvenom smislu. Seti se sopstva tek kad počne detaljno kupanje i feniranje nedeljom uveče jer se na posao mora uredan, očešljan, bez dlaka na pogrešnim mestima i bez domaćičkih mirisa.
U ponedeljak svaka treba da izgleda kao da živi u kući sa kompletnom poslugom, uključujući i batlera koji joj je razgrnuo teške zavese na prozorima, poželeo ugodan dan i otvorio vrata limuzine. Frizer, kozmetičar i stilista se podrazumevaju.
Na pripreme za ovaj maskembal svaka od nas potroši dobar deo nedeljne večeri i strovali se u krevet, vodeći računa da ne pokvari šiške ili zalepi nokat. Kako onda da pišem nedeljom, a još i u ilegali, kad naša porodica neguje tradicionalne vrednosti nedeljnog rednog ručka, istresanja kuće i okupljanja ko došo-dobro došo. Vikendom sam i žena, i majka, i bedinerka, i komšinica koja pakuje nedeljnu mešnju na tacnicu prekrivenu salvetom da ne bude stalno osim sveta, i vrtlarka, i sve što trenutno ne može da mi padne na pamet, a sigurno ga ima.
A porodice, eto, postoje. U svakom smislu. Ljubavnom i odbrambenom.
I svako voli svoju porodicu i ne treba mu razlog za to. To nam je, valjda, potrebno da omeđimo svoj deo sveta u kome smo komotni, gde nas trpe i vole, vole i trpe…To je
ono mesto gde ne znaš gde se ti završavaš, a gde počinje tvoja porodica. Zato se tako teško kida kad baš mora i nikad se ne razmrsi i uvek nosiš neke konce iz
starog klupka. Nikad se ne pokida sasvim.
Uvek mi je, kad pomislim na porodicu, u glavi ona slika: mama, tata i dvoje dece, drže se za ruke i trče prema suncu, nasmejani i u zanosu. Ili sede za stolom, karirani stolnjak, razgovaraju, šerpa se puši, deca se smeju, tata je pomalo ozbiljan, mama ima kecelju.
Kakav kliše, kakva patetika, reći će neko.
Pa nije!
A šta vidite kad pomislite na Novu godinu?
Na Deda Mraza? Ili imate svest da je to markentiški lik koji se oteo kontroli i počeo
svoj samostalni život?
Ja volim porodicu, volim ideju porodice. Volim da mislim kako je to stvarnost i
dostižni ideal. Volim mir između mojih zidova, miris kad uđem, neizdrž da što pre
stignem i počnem sa pričom šta je bilo napolju. Volim da ćutim sa svojom
porodicom. Ni sa kim drugim ne mogu da ćutim.
A svoje ideale ne gaziš. Jel’ tako? Ne pljuješ po njima. Ne pljuješ u tanjir iz koga ćeš
jesti malo kasnije. Ne lažeš. Ne prikazuješ da si tu samo zato što moraš i ne može
drugačije, a ti si bolji, i znaš to, ali šta ćeš…
Naslušala sam se po raznim mestima i nikad neću svariti:
– Ona moja budala…
– Životinja jedna, šta misli da je on…
– Ja više dana sa onim provesti neću. Da mi nije dece…
– Kad bude umirao, reći ću mu s kim sam sve bila. Kad ne bude mogao ništa, sa tim
ću ga ispratiti.
Koliko mržnje! Koliko licemerja jer nastavljaju zajedno! I danas su zajedno. I umreće zajedno. I biće pristojno ožalošćeni, kao što su bili i pristojno zajedno. I niko im neće
verovati, ali će im izraziti duboko saučešće i ponuditi svaku pomoć u trenucima velikog gubitka.
Da li porodica koju si jednom sazidao mora da opstane bez obzira na sve? Pa da se samo zove porodica, ali opet da opstane…I kad joj se okrnji jedan deo. Kad napukne. Kad se mužu smeješ iza leđa, kad ga praviš najgorom budalom…Kad ti on prestane biti saveznik i prijatelj i ljubavnik, kad odrađuješ, kad sve moraš da niko ne bi primetio, čak ni on…Kad te razočaraju svi tvoji izbori, kad to više nije tvoj svet…
Kad znaš da ni jedan deo tvog tela tu ne pripada, da si dotakla zid i nemaš više kud da uzmakneš, kad znaš da umireš i gotovo je, umrećeš i nećeš to više biti ti, već se
pretvaraš u neku drugu osobu…
Ne znam.
Stvarno ne znam.
Ni posle ovoliko godina ne znam.
Moja prva porodica je srušena. Ja sam tako htela i znala tada da je to u redu. Tako sam jedino mogla preživeti, stvarno preživeti.
*****
Kako se raspao moj brak?
Prvi deo
Ja: Nemoj to više da mi radiš. (nebitno je šta, bilo šta)
On: Pa, šta hoćeš? Ako ti ne odgovara, razvedi se. (ton ležeran)
Onda ja provedem celu noć ispravljajući nepravdu. U stvari, svađajući se. Neću da
se razvedem, samo hoću…Na kraju on zaspi.
Drugi deo
Ne svađamo se danima i mesecima. Sve teče glatko i lepo. Svako gleda svoja
posla.
Treći deo
Ja: Gotovo je. Razvodimo se. (mirno, griža savesti i ostalo će doći posle)
On: Ne može to tako. Imamo dete. Ja neću da se razvedem. (besno, suicidno,
pokušava da mi objasni zašto je brak bitan)
Ja samo želim da odem jer se bojim da ću ostati.
Četrvrti deo
On: Vrati se. Od sutra će biti sve kako ti hoćeš.
Ja ćutim i znam da je sad stvarno gotovo.
Peti deo
Traje do danas. Ja sam negativac.
Pravdam se do današnjeg dana. Na sve moguće načine.
*****
Za sve odluke koje napraviš, kajanje ti ne gine. Ostaje ti samo da se grčevito sećaš
momenta kada si odluku doneo, da kažeš: da, tada sam bila pametna za taj trenutak. Sigurno nisam bila luđa i gluplja nego sad. Odluka je stvar okolnosti. Jednačina koju rešavaš na bazi poznatih činilaca. To što ti kazuje naknadna pamet, ne računa se. Jer, sve se promeni. Naiđu slabosti. Okome se na tebe, nemaš koga da kriviš i samo misliš: da sam tada drugačije…Crne su to noći kad ti se sve vrati. Duge noći, znojave…
Nekad mi se čini da je moj prvi brak bio blistav u odnosu na neke koje danas gledam, na priče koje slušam. Strašne priče, a posle vidim taj par, zajedno idu ulicom, deca su oko njih, prijatelji sve znaju, ili neće da znaju, ali nema veze, to je tako, kao da je nekome bolje. Život ide i nema velikih stresova, nema kidanja, nema raspadanja.
Kad skočiš u razvod, ti se raspadneš.
I fala bogu, to niko ne zna dok ne počne. Svi misle, razvod je spas. Jeste, ali kad ga preživiš. Prvo se raspadneš, pa onda treba da se sastaviš, a ne znaš po kom redu, nema niko da te nauči. I sve ti govori: što si se raspadao kad ti i nije bilo tako loše. A ti znaš da si to morao uraditi jer bi umro, a od smrti nema spasa. Nema života posle smrti. Samo duhovi.
Kad sam ostala sama sa deteteom, nisam znala ništa. Nisam znala da skuvam za
nas dve. Ni da šetam. Ni da dočekam Novu godinu. Prijatelje nisam baš imala, svi su se izmakli čekajući da prođe, nisu znali šta da me pitaju, kako da pričaju sa mnom, kojoj strani da se priklone, a da ne pogreše, da pred sobom budu ispravni.
Sećam se i dana velike srdžbe zbog te izdaje. Sećam se besa i mog dugogodišnjeg izmicanja od tih prijatelja kada je stvarno sve prošlo. Čuvala sam ih od sebe, da im nikada ne kažem sve. Bolje je da ostane privid kako se volimo i poštujemo i baš bismo se videli, ali nemamo vremena. To su mi bili najsamiji dani. Ti posle razvoda. I danas ih vidim kao brisani prostor bez ijedne misli. Limbo. Otišao si, a još nisi nigde došao. Nije mi tada smetalo što moram dodatno da patim jer je to moja odluka. I što na svim licima vidim iščekivanje da tu odluku promenim.
Odlomak iz priručnika „Mojih pedeset“ Biljane Vasić.
