Želja roditelja, međutim, ne obavezuje Centar za socijalni rad. Zato je pokrenuta inicijativa da roditelj određuje potencijalne staratelje za svoje dete u slučaju porodične tragedije.
Foto: Pixabay
Pripremila Suzana Duka
Za dete je najbolje da odrasta u porodici, ali kad se roditeljima nešto dogodi odluku o tome ko će brinuti o detetu donosi Centar za socijalni rad. Ta odluka nije uvek ono što bi roditelji želeli, zato su i pokrenuli inicijativu da se zakonom propiše da imaju pravo da za života oni izaberu ko će brinuti o njihovim potomcima.
O najgorem scenariju mnogi ne žele ni da razmišljaju – da ne čuje zlo. Ipak, roditelji neke stvari žele da obezbede.
“Mislim da bi roditelji trebalo da imaju mogućnost da odlučuju o tome ko će se starati o njihovom detetu”, kaže jedan od anketiranih očeva. Da je bolje da to čine članovi roditelje, a ne socijalne službe, smatraju sagovornici RTS-a.
Gubitak roditelja velika je trauma za dete. Kada je povređeno, uplašeno, kada tuguje, za dete je najbolje da život nastavi sa bliskim osobama.
“Mi kao odrasli moramo da vodimo računa da detetu na što bolji način obezbedimo sigurno okruženje, obezbedimo okruženje koje će njega umiriti, koje će njemu pružiti podršku da prevaziđe ta teška iskustva, da se nosi sa svojim gubicima, da se nosi sa svojim teškim osećanjima”, kaže edukator i porodični psihoterapeut Ana Simić.
U većini slučajeva rodbina i preuzme brigu o detetu, ako Centar za socijalni rad ne donese drugačiju odluku. Ponekad i roditelj može da predloži ko će da brine o njegovom detetu.
“U zakonu ne piše decidirano takva mogućnost, ali ono što se u praksi dešava jeste da, kada se roditelj nalazi u nekoj terminalnoj fazi bolesti i kada je smrt vrlo izvesna, da se obraća Centru za socijalni rad, da želi da brigu o detetu nakon njegove smrti preuzme neko od srodnika ili prijatelja”, kaže Olivera Simedić iz Centra za socijalni rad Beograda.
Želja roditelja, međutim, ne obavezuje Centar za socijalni rad. Zato je pokrenuta inicijativa da roditelj određuje potencijalne staratelje za svoje dete u slučaju porodične tragedije.
Psihoterapeutkinja Ana Simić objašnjava da se ljudi najčešće ponašaju kao da znaju svaki korak koji će se desiti i ne računaju na to da može da se dođe u takvu sitauciju.
“Mislim da je ova inicijativa vrlo korisna za naše društvo i jako je važno da se mi društveno osvestimo na ovu temu i da promišljamo na drugačiji način budućnost naše dece”, kaže Simićeva.
To bi moglo da spreči da neki mališani umesto u prijateljskom porodičnom domu, završe u ustanovama. Samo u beogradskim domovima i prihvatilištu za decu živi više od 600 mališana bez roditeljskog staranja, a još skoro hiljadu u hraniteljskim porodicama.
Izvor: RTS
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Pet stvari na koje treba da mislite kad se obraćate detetu
Stručnjaci stalno naglašavaju koliko je važna komunikacija sa decom, čak i kad su ona mala. Skupili smo na jednom mestu nekoliko veoma korisnih saveta koji će vam pomoći da poboljšate...
Detetu nije potrebna „požrtvovana“ mama
Na formiranje mojih vaspitnih nazora uticaj su izvršile dve žene. Obe su imale malo preko pedeset, obe su imale muževe, decu, unučad, i obe su radile sa mnom u jednoj...
Ovako počinje sistem(at)sko upropašćavanje rođene dece
Zovem juče s posla najstariju kćerku i razgovor teče otprilike ovako: – Srećo, kako si, šta radiš? Jesi li jela? Jesi li se umorila danas u školi? – Mama, dobila...
Ne mogu napolje, moram na solfeđo: Mama mi je nametnula 1001 obavezu i nisam imala normalno detinjstvo, krivim je i dan-danas za to
"Ne mogu da se igram danas posle škole jer onda idem na solfeđo... Ne mogu ni posle toga, jer radim domaći, a onda sam na folkloru... Ne mogu ni sutra tad...
Nema komentara.