U životu svake osobe dođe vreme kada se sumiraju utisci i kad se iz grešaka izvlače pouke i mudrost. Obično se to događa u starosti. Tada, gledajući unazad na celokupan život, shvatamo se koliko je toga pogrešno urađeno, koliko je vremena bilo uludo potrošeno, vremena koje se ne može vratiti.
Psiholog Ana Kirjanova primetila je jednu zajedničku karakteristiku priča starijih ljudi. I upravo bi na njihove zaključke mlađa generacija trebalo da obrati pažnju:
Za čime ćemo žaliti u starosti?
Pre svega, nećemo žaliti što smo malo putovali.
Nećemo žaliti što smo malo posvetili pažnje našem duhovnom razvoju. I nećemo žaliti što smo loše odgajili svoju decu.
I nećemo se kajati što se nismo posvetili umetnosti. Iako, možda će nam zbog toga biti krivo, naravno – neki psiholozi pišu o tome. Oni koji su još daleko od starosti.
Razgovarala sam sa mnogim veoma starim ljudima koji su bili sasvim zdravi. Pre svega, kajali su se – što su se dozvoljavali da budu bezobrazno iskorišćavani!
Što su podnosili uvrede, nezaslužene i podle. „Zašto nisam mogla da odgovorim kad me je šef naterao da radim za troje ljudi?“ rekla je jedna gospođa.
A druga se setila rođaka koji su joj došli u posetu u sobu gde se stiskala sa dvoje dece i suprugom. I ostali su kao gosti nedeljama. A ona je čistila, prala, kuvala i tretirala ih kako treba – iako nigde ne piše da je imala obavezu.
Neke žene sue podnosile okrutnost muževa alkoholičara.
Neki – drske zahteve potpunih stranaca. Ne zbog kukavičluka ili treme – već jednostavno da ne bi uvredili ili zakinuli bilo koga. Da bi ostali u očima potražioca ljubazna osoba. To je ono zbog čega se svi kaju. I naglas razmišljaju kako bi sada, sa ovom pameću i godinama, jednostavno i smireno odbili.
Jedna žena se setila kako su dobijali toplu vodu jednom nedeljno i tog dana, sva rodbina se okupljala za pranje veša. Pa su se svi, naravno, kupali. A ona nije imala vremena da opere i okupa svoju decu! I sa devedeset godina, sećala se toga sa gorčinom i nevericom – ne zbog ponašanja rođaka – već zbog toga što nije umela da nađe reči da ih odbije. Strašno ju je to progonilo.
To je ono za čim ćemo definitivno žaliti – za vremenom izgubljenim ni za šta, naporom i žrtvama, dobrovoljnim ropstvom. Nepotrebnom strpljivošću – koju niko nije cenio.
Zato – ne terajte sebe da podnosite više nego što je potrebno. A onda će ostati snage i vremena za putovanja, decu, unuke, umetnost. I zdravlja će ostati. I neće biti gorčine u duši – samo treba naučiti reći „ne“.
To je to.
Ili jednostavno – ignorisati drske zahteve, posvećujući se umetnosti, putovanjima ili odmoru. Ili – odgajanju dece…
Autor: Anna Kirjanova
Izvor: Detinjarije.com